“Ko uopšte još koristi pisaću mašinu?” retorički će Taylor Swift pitati u naslovnoj pesmi sa svog novog albuma “The Tortured Poets Department”. Retko ko, očigledno – ali su se zato tastature ovih dana usijale od reakcija na njen najnoviji muzički uradak. U zavisnosti od toga sa kim pričate (ili se dopisujete preko mreža), za ovo izdanje čućete prideve “osvežavajuće”, “ranjivo”, “samouvereno”, i – što nije zanemarivo u ovom poznom digitalnom dobu – “ljudski”. Za mene, neoprostivo dramatičan (mada beskrajno lucidan) zapis, prepun nemira i brutalnih metafora koje su joj, već znamo, najubojitije oružje – čak i kad ih je previše za koherentnost samog materijala. Svega nekoliko sati po izlasku album se proširio sa 16 na 31 pesmu, zbog čega se muzička kritičarka uglednog New York Timesa Lindsay Zoladz odlučila da recenziju naslovi “Taylor Swift could use an editor”.
U muzičkom smislu ovaj pompezno nazvan maratonski materijal deluje kao synth-pop pređašnjeg “Midnights” bez penušavog poleta, ili kao manje akustični trenuci indie nedođije sa “Folklore” i “Evermore”, uz mnogo oštrije tekstove. Prvi put kada slušate album, možda ćete biti zatečeni trenucima “Da li je stvarno to rekla?” (I ne, ne mislim na ono za Charlieja Putha). Ponekad je muzika ogoljena sve do dirki klavira, ali uprkos tome može da ponudi numere dovoljno “velike” da se pridruže setlisti na sledećoj masivnoj turneji, poput “I Can Do It With a Broken Heart.” Da, to je solidan pop album koliko i prva pomoć za anesteziranje tuge, osvetoljubivu osećajnost i prebrojavanje dubioza. Vrlo verovatno neće proizvesti najveći broj hitova u njenom opusu, ali to u ovoj fazi te impresivne karijere nije ni presudno.
Možda niko više ne piše jezgrovita ljubavna pisma na staroj kucaćoj mašini, ali zato svi u manjoj ili većoj meri “nosimo srce na rukavu”, otkrivajući štošta o sebi onim što oblačimo. Za poznate ličnosti, a naročito one u muzičkom biznisu, to je odličan način da se komunicira narativ novog materijala bez da se kaže i reč. I tako je još od kad je Madonna na sebe navukla onaj kupasti brus, a Lady Gaga đuskala po dnevnoj sobi uz “Express yourself” na TV-u.
Sa novim albumom, došao je i novi imidž Taylor: prateći bogat unutrašnji život u okvirima fiktivnog univerzuma The Tortured Poets Department, on je u znaku “subverzivne senzualnosti”. Od trenutka kada je nagovestila izlazak za ovo proleće, Taylor Swift – poznata po tome što uvek podcrta teme i estetike svojih muzičkih samospoznaja i sartorijalnim kontekstom – krenula je u pravcu “ranjene poetese”. Sve je počelo od ovogodišnje dodele Gremija gde je Swift izašla pred špalir fotoreportera u Schiaparelli couture haljini napravljenoj po meri – sa dubokim šlicem, teatralnim šlepom i skulpturalno drapiranim korsetom – dopunjenoj, drame radi, crnim operskim rukavicama.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
