Tog 20. maja 2012. godine, kada je u roze džemperu izašao pred novinare, zadihan i zajapuren, sa osmehom koji nije mogao da obuzda, jedva je dolazio do daha, kao da ni on nije mogao da veruje šta će upravo da izgovori. Desnim rukavom brisao je znoj sa čela. Borio se sa sobom da očuva minimum prisebnosti ne bi li ispunio taj tako jednostavni, a sudbonosni zadatak, da saopšti okupljenima da je Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića u drugom krugu predsedničkih izbora.
Nije mu uopšte bilo važno što je baš tog dana on lično izgubio na beogradskim izborima, ništa nije moglo da pokvari taj trenutak, jer je znao da počinje nešto novo – novo doba srpske politike u kojoj će on igrati glavnu ulogu. Bio je to početak Vučićeve ere i bio je to poslednji put kada je javnost mogla Aleksandra Vučića da vidi tako iskreno i nekontrolisano srećnog i zadovoljnog. A toliko je od tada bilo izbora, uglavnom vanrednih – kao što su bili i ovi jesenji 2026. Ali sva kasnija Vučićeva slavlja delovala su tako usiljeno, veštački i isforsirano.
Cinici bi rekli – ništa ne može toliko da obraduje političara kao pobeda na poštenim izborima.
Te majske večeri 2012, inače, na licu nije imao naočare.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
