Dok je većina planete tokom novogodišnjih praznika gledala božićne filmove, kako i dolikuje, ja sam ponovo pogledala sve epizode serije „Jutro će promeniti sve”. Prvi put sam je gledala kad je izašla, 2018. godine, i bila potpuno oduševljena. Nisam imala ni najmanje očekivanje da bi nešto tako autentično, realno, dobro moglo da bude nešto „naše”. U tom periodu sam se nalazila na jednom životnom raskršću i od velike psihološke pomoći mi je bilo da prolazim s glavnim likovima kroz njihova sranja, a primarno ta spoznaja da u životu skoro nikad ništa ne ispadne onako kako očekuješ.
Sada, pet godina kasnije, imam isto, možda čak i veće oduševljenje kad je u pitanju ova serija. Ono što me je i na prvo i na drugo gledanje fasciniralo jeste genijalnost scenarija. Rečenice koje glavni junaci izgovaraju su rečenice koje izgovaram ja, kao i cela moja generacija – „Strava” na nešto što je dobro, „Je l’ me zajebavaš?” kad čuješ nešto u šta ne veruješ, neizostavno i svegeneracijsko „Jebiga” kao svojevrsni komunikacijski džoker.
Ono što mi je u novom gledanju serija pružila, pored još jedne doze psihološke prve pomoći i uživanja u sjajnim i vrlo životnim pričama, jeste podsticaj da počnem da malo više razmišljam o svojoj generaciji, kojoj pripadaju i glavni junaci serije.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
