Žena koja bi po godinama mogla da mi bude baka stajala je između dva rafa u supermarketu i svojom korpom zagradila ceo prolaz. Nervni slom u najavi. Ja sam, naravno, žurila, kao što uvek bezglavo žurim u trgovinama slične namene i enterijera. Htela sam da joj kažem da se pomeri, da me pusti da prođem, jer ja sad mogu svima da kažem sve! Naime, tada sam već dobrano bila zagazila u drugu godinu psihoterapije i centralna tema kojom sam se bavila bile su granice. One koje treba da postaviš svima prema kojima treba i tako obezbediš sebi prostor za disanje. Ova tema mi se tokom života više puta pojavljivala kao ključna (mada ne znam nikoga kome nije, ili makar ne bi bila, kad bi seo i razmislio o svojim odnosima i granicama unutar njih), ali baš eto tada sam mislila da ću da je savladam jednom zasvagda (nisam).
Ustremila sam se ka ženi koja je gledala nešto na polici malo iznad svojih očiju, u sebi već smišljajući šta ću i kako da joj kažem. Neću da budem gruba, taman posla; biću odlučna. Asertivna! Bila sam na oko metar od nje i u poslednjem momentu odlučila da se ipak okrenem na peti, vratim i dođem gde sam namerila zaobilaznim putem. Dobro, možda ne moram baš svima sve da kažem. Možda ponekad mogu da pustim, da odem drugim putem, te da za svoje uvežbavanje postavljanja granica ne koristim nepoznate ljude koji su došli da kupe nešto u supermarket, ni krivi ni dužni.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
