Poslednji poziv pred proglašenje

Počeli smo 1. jula, pozivom da se izabere stotinu, ili deset, ili jedan najbolji roman na jeziku kojim pišu Velike priče.

Do ovog, hm, zanimljivog oktobra, odazvalo nam se više od 120 stručnjaka, sa tri stotine različitih naslova. I sa – a to je gotovo jednako važno – obrazloženjima, izvinjenjima, uspomenama, primedbama, ljutnjama…

Baš kao što će dobri romani nastaviti da žive bez obzira na sve, tako će se i naš izbor nastaviti; ipak, već od četvrtka više ništa neće biti isto.

Posebno za naše čitaoce.

Tog dana obnarodovaćemo rezultate, koje smo dosad manje ili više uspešno krili. Nakon toga nastavićemo da objavljujemo pojedinačne glasove, ali i da analiziramo pristigle podatke iz tma različitih uglova i podosta kutova.

Mnogo važniji zadatak – što bi onaj rekao, “mi smo svoje obavili” – biće pred pretplatnicima Velikih priča. Moći će, kao što smo i obećali, da glasaju za svoje favorite i naprave sopstveni izbor, pa i da se posvađaju oko tuđeg, a jedini uslov biće da imaju aktivnu pretplatu.

Zato vas pozivamo da se pretplatite i otkrijete ceo sadržaj Velikih priča, a koji, sem najvećih regionalnih pisaca, novinara, profesora i stručnjaka, uključuje i više od 10.000 tekstova iz naše evergrin arhive.

Dok se spremamo za veliki dan, hajde da vidimo šta smo to sve otkrili u pripremi naše konačne tabele.

Kako je počelo

Bio je 1. jul kada se pojavio naš prvi tekst “Najveća književna debata: Biramo 100 najboljih romana na našem jeziku“. U njemu smo objasnili pravila i odmah ostavili prostor za razlike. Pozvali smo, dakle, više od dve stotine pisaca, kritičara, profesora, prevodilaca, izdavača, novinara i drugih ljudi koji rade sa jezikom i književnošću.

Svako je mogao da bira prema književnom značaju, prema uticaju neke knjige ili prema sopstvenom nahođenju.

Prvi naš glasač bio je Srđan Valjarević, i mada smo znali da postoje ljudi koji vole da čitaju (uostalom, i broj pretplata na Velike priče to dokazuje), nismo znali da ima toliko ljudi koji vole da čitaju tako dobre stvari.

Sa prvim glasovima stigla je i prva velika primedba: dobro, a što samo deset? A pokazalo se da nam je to “ograničenje” donelo mnogo dobrih obrazloženja

Jer dobre knjige tako žive

Nakon prvih mesec dana objavili smo neke odgovore čitalaca koji su sastavljali spiskove propuštenih knjiga i knjiga kojima žele da se vrate. (Takve stvari moći ćete sada da uradite i sami na Velikim pričama).

Pohvalili smo i pozdravili i čitaoca koji je na Redditu sam počeo da sabira objavljene liste i svakog jutra dopunjava statistiku. Car si!

Počeli smo polako da dobijamo i sliku o (post)jugoslovenskoj književnosti, ali i sliku o njenom tumačenju.

Znamo šta ste čitali prošlog leta

Početkom avgusta nije više bilo dileme koliki je ovo bio pogodak: svakog jutra lista novog člana žirija probila bi se među najčitanije tekstove tog dana, i tamo ostajala sve dok je ne smeni naredni.

Još luđe je bilo što smo dobili i dokaze da se knjige iz našeg izbora stvarno traže – što na Nedeljnik Shopu, na kojem je otvorena zasebna kategorija za hitove, što u antikvarnicama i na sajtovima za različite kupoprodaje – a što je na svojoj koži osetio i ovaj urednik Velikih priča.

Stizali su predlozi koga još treba pozvati, ali su čitaoci pažljivo pratili i koga nema na pojedinačnim listama. U obrazloženjima je odsustvo nekog pisca ponekad zauzimalo gotovo isto toliko prostora koliko i prisustvo izabranih.

Ma gdje je ta „volta“

Povod za naslov tog pregleda dala nam je Ema Adler, koja je pisala o trenutku kada čitanje romana postane zadovoljstvo i kada poželimo da nastavimo. Nazvala ga je „voltom“, pozajmljujući termin iz poezije.

Pitali smo se kada su čitaoci osetili nešto slično prateći naš izbor: uz prve liste, uz neočekivani naslov ili uz obrazloženje koje im je približilo dotad nepoznatog autora.

Milioni, milioni, milioni

Krajem avgusta usudili smo se da progovorimo o brojkama (to je nešto što većina sajtova i medija krije!). Sabrali smo broj čitanja za prva 52 dana akcije, i ostali, ono, paf. Ili šta već danas govore klinci. Bilo ih je dva miliona, samo na sajtu, a kada bi se uključile i društvene mreže…

Kako počinje roman

U pregledu posvećenom prvim rečenicama vratili smo se samom pisanju. Prisetili smo se „Ne, neću se vratiti“, pa onda kada je mama sašila kesu, pa rečenice „Jesen, i život bez smisla“, za koju se nadamo da neće postati refren potkraj ovog meseca.

Želeli smo da podsetimo da ovo nije takmičenje, ali da je sasvim u redu da vam neke rečenice, baš kao i neki naslovi, budu važnije od drugih.

Rukopisi ne gore

Našli smo prostora i da budemo aktuelni. Kompanija za veštačku – ili super, ili nikakvu – inteligenciju Anthropic uništavala je knjige nakon skeniranja, što nas je nateralo da se vratimo obrazloženjima našeg žirija, pitanjima zašto neke romane preporučujemo i kako se postaje klasik.

Problem rasutih glasova

U susret izborima u Srbiji, i mi smo imali predizbornu dilemu: šta se zbiva sa piscima čiji čitaoci biraju više različitih knjiga? U septembarskom preseku Andrić je imao pet naslova u pristiglim izborima, Krleža šest, koliko i Dubravka Ugrešić i Mirko Kovač. Miljenko Jergović – čak osam. Nasuprot takvoj raspodeli, podrška Đorđu Leboviću bila je okupljena oko „Semper idema“.

Ovakvim dilemama definitivno ćemo se vratiti kada budemo analizirali sve podatke,.

Klub usamljenih glasova

Potom smo se okrenuli knjigama koje je u tom trenutku izabrao samo jedan član žirija. Među njima je bilo i prvoplasiranih. Aleksandar S. Janković dao je prvo mesto „Oktoberfestu“ Branka Dimitrijevića, Tomislav Brlek delu „Bez mere“ Marka Ristića, Zoran Predin „Pridošlicama“ Lojzea Kovačiča. Zajedničko im je bilo samo to što se podrška nije ponovila na drugim pristiglim listama.

Za čitaoce su, naravno, ovakve liste naročito korisne; posebno ukoliko kakva “desetka” omogući ulazak u “Top 100”.

Da smo se ranije sreli

Najsvežiji od ovih pregleda bavio se intimnim kalendarom čitanja. Pitali smo se kada dobre knjige ulaze u naše živote i šta im se potom događa, te da li ima mesta žaljenju. Koliko je važno prvo čitanje, a koliko poslednje?

Naravno, zaključili smo veselo, najvažnije je pročitati ono što smo propustili…

Igra velikih brojeva

U trenutku kada čitate ove redove, digitroni u Velikim pričama se dime, proveravamo svaki glas nekoliko puta, pazimo na bugarske vozove i ostale prevare i spremamo onu bitnu, ali ne i najvažniju stvar, narednog četvrtka.

Uz napomenu da će rezultati biti predstavljeni i u štampanom izdanju Nedeljnika, za sve koji vole da čuvaju i natenane analiziraju sve ovo.

Ah, da, i za sve koji žele da glasaju “stvarno”.

Ali i o tome više kroz koji dan…