Rukopisi ne gore (ali se knjige svejedno spaljuju)

„Rukopisi ne gore“, kaže u jednom od najpoznatijih dela svetske književnosti Voland, a u stvari Nečastivi glavom i bradom, dok Majstoru vraća njegovu knjigu. Majstor ju je u očajanju spalio, ali Nečastivi zna da prava umetnost ne može da bude uništena. Bilo vatrom, ili cenzurom.

Rej Bredberi bi imao šta da prigovori Mihailu Bulgakovu. U njegovom kultnom distopijskom romanu „Farenhajt 451“ (temperatura na kojoj gori papir), knjige su zabranjene, baš kao i kritičko mišljenje, a gradovima lutaju „vatrogasci“, cenzori čiji je jedini zadatak da spaljuju knjige, i sa knjigama i znanje, i sećanje.

Ako vam se nekada učini da živimo u distopijsko doba, možda to i nije daleko od istine. Ako vam se čini da se neki jako moćni ljudi bore protiv znanja, a konkretno protiv knjiga, ne umišljate – to je stvarno tako.

Ako brinete da će veštačka inteligencija da zavlada svetom, dok svi mi postajemo još gluplji, za to postoje i dokazi. Ne samo novi jezički modeli, koji prete da će razmišljati baš kao mi (ili još gore nego mi?), nego i dokumentovano uništavanje knjiga.

Krivci se, ne samo u ovoj čorbi, zovu Anthropic. Kompanija koja razvija Claude sprovela je projekat po nazivu „Panama“, a prema sudskim spisima koje je unatrag nekoliko meseci detaljno rekonstruisao Washington Post, Anthropic je otkupio na milione „pravih“ knjiga, u paketima od po nekoliko desetina hiljada, uglavnom sa sajtova za prodaju polovnih naslova, skinuo im poveze, hidrauličnim sekačima odsekao rikne, e da bi skenirao sve stranice i tako „poboljšao“ svoj Claude.

Onda je, jer to je tako farenhajtovski, poslao svu tu – po njima – bezvrednu hrpu papira na reciklažu.

Ili u vatru, sasvim svejedno.

Možemo svi da budemo naivni, pa da postavimo pitanje zašto bi neko radio nešto ovako, posebno u doba kada, čini se, strahovi od upotrebe AI-ja polako počinju da prevazilaze prvobitno oduševljenje zbog mogućnosti njegove primene.

Prvi razlog je možda i najromantičniji, i utoliko tužniji: u Anthropicu su shvatili da knjige, a posebno dobre knjige, nude modelima idealnu priliku za učenje: imaju mudru argumentaciju, složenu sintaksu i književnu naraciju kakvu (oh, makar to znamo!) tekstovi po internetu i društvenim mrežama jednostavno nemaju.

Drugi je isplativost, jer je danas jednostavnije i jeftinije kupiti fizičku knjigu, uništiti je i napraviti vernu (ako je verna!) digitalnu kopiju. Treći je logistički, jer je lakše skenirati pojedinačne stranice nego ukoričenu knjigu.

Nismo se slučajno setili ove pripremljene lomače za književnost baš u danima kada su kompanije poput Anthropica (ali i OpenAI, Google, Meta i ostalih) slavodobitno predstavile ili najavile poslednje krike svoje tehnologije.

Želeli smo da podsetimo na to u kolikoj su opasnosti knjige – i celokupno leporečje – upravo zbog uspeha i popularnosti naše velike akcije za izbor 100 najboljih romana na ovdašnjem govornom području.

Ispada, eto, da smo mi, mi normalni ili samo glupi, i oni milioni posetilaca i hiljade pretplatnika Velikih priča, na neki način poslednja odbrana književnosti.

Da smo pripadnici možda i poslednje generacije koja neće doživljavati pisani izraz – bilo da su slova na ekranu ili ona odštampana na lepom i mirišljavom recikliranom papiru – kao mrtav (ali upotrebljiv) rezervoar reči. Koja zna da su knjige, a posebno romani, proizvod čoveka, kakav god on bio, i njegovog iskustva, i da su mnogo više od skupa nula i jedinica. Da postoji nešto što je ritam, i mašta, i tuga koja se čita između redova.

Knjige, i to valjda ova velika debata i pokazuje, nisu jednokratna sirovina koju treba iskoristiti pa odbaciti: prave su knjige one kojima se vraćamo i one koje nastavljaju da žive, bilo da ih čitate na Kindleu ili ste ih kupili u online knjižari.

Ili, ako bismo stvari postavili kao što ih postavlja AI kada „piše“ „tekstove“ (znate ono redovno NE A, NEGO B), onda bi to izgledalo ovako:

• nas ne zanima koliko podataka može da se izvuče iz knjige. Mi uz pomoć žirija pokušavamo da saznamo koliko novih života knjiga može da dobije kroz nove čitaoce;
• ne postavljamo pitanje da li je tekst skeniran, nego da li je poglavlje pročitano;
• ne interesuje nas da li neki AI agent može da imitira nekog pisca, nego šta se događa u duši čitaoca kada se sretne sa rečenicom jednog pisca;
• ne želimo da posedujemo digitalnu kopiju, a recikliramo pravu, nego da navedemo čitaoce da kupuju, pozajmljuju, preporučuju, blate, osporavaju, prozivaju pisce i njihova dela.

Ako bude samo kako žele velike kompanije, to naravno, može da ima dugoročne, nesagledive posledice.

Ima onaj stari vic kad Bosanac čuje da je umro Ivo Andrić, pa kaže „a ko će sad bit pisac?“; ali u doba AI-ja i veštačke inteligencije veći je problem što bi svako mogao da bude pisac, a da niko to ne čita.

***

Takve dileme protekle sedmice na Velikim pričama imali su i članovi našeg žirija. Darko Tuševljaković, aktuelni dobitnik NIN-ove nagrade, otvara svoju listu filozofskim pitanjem o sukobu generacija unutar iste osobe.

„Trudio sam se da prođem kroz sve svoje čitalačke decenije, od osamdesetih (’Orlovi rano lete’), do poslednje dve (’Sjećanje šume’, ’Po šumama i gorama’) – kad sam već ograničen subjektivnošću, onda neka ona bude dosledno sprovedena kroz vreme“, piše Tuševljaković, koji na prvo mesto stavlja Andrića i delo „Na Drini ćuprija“.

U četvrtak smo na Velikim pričama imali i jednog blagog uljeza, ali samo na prvi pogled. Sergej Trifunović aplicirao je za člana našeg žirija još kada je objavio zapaženu zbirku poezije, mada je njegov izbor mnogo manje ekscentričan nego što bi neki očekivali od ovog po svemu angažovanog čoveka. Na prvom mestu je „Hajduk Stanko“ Janka Veselinovića, a tu su i Pekić, Basara, Mihailović, Crnjanski…

Oto Oltvanji, pisac koji dobro zna šta je triler, a šta fantastika, veli da liste ne treba shvatati suviše ozbiljno, mada ih ne treba ni potcenjivati. Na njegovoj su i Andrić i Pekić, ali i Pavić i Pavičić.

Istoričar i stalni saradnik Velikih priča Dragan Markovina svako mesto na svojoj listi obrazložio je sa po jednim pasusom; u svakom je lični trenutak otkrivanja knjige, a potom nam daje širi kontekst istorijskog trenutka u kojem je nastala ili njenog tvorca. Tako su naši čitaoci dobili dvostruki ugođaj: i samu listu, ali i niz kratkih eseja o svakoj od njih; dok još traje leto, istina pozno, skrenimo pažnju i da je Markovinina lista bremenita naslovima vezanim za Dalmaciju i Split.

Vladan Matijević, takođe dobitnik NIN-ove nagrade, još je jedan kojem smo dozvolili da „sruši“ uslove; umesto deset, poslao nam je listu od sedam romana – prvoplasirani je „Kiklop“ Ranka Marinkovića, a od Andrićevih dela opredelio se za „Omer-pašu Latasa“ – uz obrazloženje koje smo morali da prihvatimo:

„Za ostala tri mesta ravnopravno je konkurisalo bar 15 naslova.“

***

Podsetimo i da će uskoro svi pretplatnici Velikih priča moći da daju svoj sud o najboljim romanima. Na svojoj stranici moći ćete da napravite sopstvenu listu, da sačuvate romane koje želite da pročitate, da ih rangirate, da vidite koliko se vaš ukus slaže sa sudom pisaca, novinara, profesora, književnih kritičara, da jednim klikom podelite svoju „tabelu“ i da pozovete prijatelje da se i oni uključe… pa sve do mogućnosti da se vaša rang-lista nađe i na samom sajtu.

Sve ove opcije biće otvorene i potpuno besplatne svim pretplatnicima Velikih priča. Baš kao što će samo za njih biti u celosti otvoren sajt, uključujući i sve glasove članova žirija, „specijalne izveštaje“ o ovoj akciji, kritike i osvrte koje će pisati najveći pisci i stručnjaci na ovim prostorima. Naravno, uz sav ostali sadržaj – od društvenih analiza, tekstova iz kulture i psihologije, do najboljih gostiju u našim podkastima.

Do tada, znajte da je Bulgakov, ili sam Đavo, bio u pravu: rukopisi ne gore!