Znamo šta ste čitali ovog leta

Sećate li se onog starog, toliko-lošeg-da-je-dobar, tinejdžerskog horora iz devedesetih “Znam šta si radio prošlog leta”? U njemu, ako dobro pamtimo, grupu naočitih tinejdžera proganja jedan greh iz prošlosti.

Nadamo se da naslov ovog teksta neće uplašiti naše čitaoce, ali stvarno znamo šta ste čitali ovog leta, jer su nam to rekla brojke: svakog jutra oko 8 ujutru izbor novog člana žirija za “100 najboljih romana” probije se do vrha najčitanijih tekstova, i tu ostane do narednog dana.

Tako je naš izbor prerastao u naviku, koja se dešava samo u ponekim hororima. A priznaćete da je bolje imati naviku čitanja nego krvavog ubijanja…

I kao što ljudi žele da čitaju knjige – stvarno, ima li lepšeg godišnjeg doba od leta, bilo da ste na plaži, u divljini ili ste zamračili sobu i pojačali klimu? – tako, shvatili smo, žele i da čitaju liste o knjigama.

Da ne otkrivamo previše, ali najpopularniji tekstovi nisu nužno oni koje “nose” najpoznatija imena, već oni sa neočekivanim ili drugačijim izborima. Možda i zbog blage kontroverze, ili tog elementa ličnog koji zapravo odvaja ovaj izbor od nekih drugih, mnogo, hm, uštogljenijih.

Na zvanične mejlove i privatne poruke i dalje nam stižu saveti koga treba da zovemo, a koga nikako ne smemo da zaboravimo; još jednom onda, valja naglasiti, da neke članove žirija tek kontaktiramo, iz organizacionih i sezonskih razloga; to posebno važi za onaj “akademski” krug koji nismo hteli previše da uznemiravamo tokom jula.

I da provučemo, za one koji su dovde stigli, i jednu malu ekskluzivu: spremamo vrlo zanimljivi i krajnje interaktivni deo akcije u kojem će učestvovati i čitaoci.

Do tada, pozabavimo se malo poslednjim objavama na Velikim pričama.

Muharem Bazdulj je svoj izbor otvorio opaskom koja pogađa u centar svake ovakve akcije. Pročitao je, kaže, pregršt prethodnih listi, vrlo često sastavljenih od ljudi koje lično poznaje, i primetio nešto što se primeti tek kada se liste čitaju jedna za drugom.

„Učinilo mi se da se ljudi, što je u neku ruku prirodno, ne drže samo sopstvenog senzibiliteta i vlastite estetske valorizacije, nego ponešto i kalkulišu, koliko muških, koliko ženskih, koliko živih, koliko mrtvih, koliko Srba, koliko Hrvata, ne daj nijednom piscu više od jedne stavke. Pokušao sam (biće, samo pokušao) da to izbegnem“, napisao je Bazdulj.

Na njegovoj listi Andrić se pojavljuje tri puta, Kiš dvaput, a svaki naslov prati i obrazloženje. O “Travničkoj hronici“, romanu velikog pisca o gradu u kojem je Bazdulj rođen, ovaj književnik piše: „Prvo je bila sentimentalnost: roman velikog pisca o mom malom gradu. Posle je bila svest, ovo je nešto čudesno. Posle valjda i desetak čitanja u rasponu od više od trideset pet godina, remek-delo u koje je stala i istorija i politika i ljubav i istočno-zapadni civilizacijski tenzijski kompleks i ars poetika i još stotinu stvari koje ovde nema mesta da se nabroje.“

Za “Zastave“ je ponudio poređenje: „Ako je Andrić napisao Ćupriju kao nelečeni Jugosloven, da je Jugoslavija alkohol, Krleža bi sa Zastavama bio njen Džon Čiver. Nema ničeg lepšeg, a da to tako uništava ljude i njihove snove, tako Krleža i Čiver doživljavaju svoju temu.“

Jurica Pavičić, pisac i filmski kritičar iz Splita, čije osvrte – mnoge ćete naći na Velikim pričama – čitaju i oni koji se sa njim retko kada slažu, krenuo je od spiska odsutnih.

„Obrazloženje mog izbora deset najprimjerenije je početi onim čega na popisu nema. Nema Krleže, jer romani nisu njegova najbolja djela. Nema Marinkovića, jer mi, iako moj Dalmatinac, nikad nije bio blizak“, napisao je.

Najzanimljivije mesto na listi zauzimaju „Picokare“ Đure Vilovića, “roman koji je pao kao žrtva autorovog političkog idiotizma“. Pavičić žali: „Šteta, jer je to moćna knjiga o jednoj stvarnijoj, tegobnoj, nimalo polinezijskoj Dalmaciji.“  Tu je i „Adio kauboju“ Olje Savičević Ivančević, članice našeg žirija čiju ste listu već čitali, i „Ciganin, ali najljepši“ Kristiana Novaka, koji se jako često pojavljuje u top 10.

Tanja Stupar Trifunović, pesnikinja i romansijerka nagrađena Evropskom nagradom za književnost, priznala je da smo i nju “bacili na muke“.

„Ideja je lijepa i zavodljiva i pomalo opasna“, napisala je. „Suštinski je ovo jedan pomalo nemoguć izbor, preostalo mi je samo naći neki lični ugao, a to su u ovom slučaju, sa svega nekoliko izuzetaka, bili kratki romani za koje imam posebnu ljubav.“

Kratki roman je kod nas pomalo potcenjen format, ali se među njima nalaze velika dela: kod Tanje Stupar su tu “Dnevnik o Čarnojeviću“, “Crveni petao leti prema nebu“ Miodraga Bulatovića i “Usta puna zemlje“ Branimira Šćepanovića.

Drago nam je što smo ovih dana ponovo imali gosta iz Makedonije. Milčo Mančevski, reditelj filma “Pre kiše“, čiji će novi dokumentarac “Dobri ljudi” biti prikazan na Sarajevo film festivalu, “pomešao je lično i objektivno” ne bi li nam poslao listu od osam – ne deset, dakle, ali napravićemo izuzetak – svojih romana.

I to je sasvim u redu, propozicije naše akcije prilično su lagodne, pa tako trpimo i liste bez obrazloženja, i top 10, i evo, i top 8.

Mančevski je na svoju listu uvrstio „Pirej“ Petreta M. Andreevskog, jedan od najvećih makedonskih romana, i još jedan kojeg su pojedini članovi redakcije stavili na svoju “wishlistu”.

Niste to videli, jer se trudimo da utegnemo i ujednačimo izgled, ali bilo nam je simpatično kada je Ivan Lalić, direktor Mikser festivala, poslao listu ispisanu skoro telegrafski, po sistemu prisnosti: „Tikve, Dragoslav“, „Derviš i smrt, Meša“, „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Bora“.

Možda, kada nekog zovete po imenu, dalja obrazloženja i nisu potrebna?

Snježana Banović, rediteljka i profesorka zagrebačke Akademije dramske umjetnosti, poslala nam je izbor pod radnim naslovom “deset domaćih romana kojima se stalno vraćam.”

“U svima je toliko toga jedinstveno: od stila preko vječnih tema i motiva koje govore o nama, našim povijestima, onim velikim, zajedničkima, često i onim ‘malima’, osobnima.“

Na listi su „Zastave“, „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ Bore Ćosića, „Doba mjedi“ Slobodana Šnajdera, „Vrijeme koje se udaljava“ Mirka Kovača, „Proljeće Ivana Galeba“ Vladana Desnice…

Banović je nabrojala i sve što nije stalo na listu, pa ređa Krležin „Povratak Filipa Latinovicza“, Begovićevu „Dunju u kovčegu“, Fabrijevo „Vježbanje života“, „Leica format“ Daše Drndić, „Holograme straha“ Slavenke Drakulić, „Ovdje počinje šuma“ Monike Herceg, „Sunčanik“ Damira Karakaša…

Ima ih stvarno mnogo, i stvarno svi zaslužuju mesto na vašoj polici, stolu, ležaljci, ligeštulu, Kindleu. Ili, drugačije rečeno, znamo šta ćete raditi i narednog leta…