Kako je najveći francuski list „Mond“ postao novina establišmenta

Žak Fove, direktor lista Le Monde od 1969. godine, morao je da se povuče sa funkcije 31. decembra 1979. Dostigao je starosnu granicu za odlazak u penziju. Kako nijedan naslednik nije bio unapred određen, u junu 1978. od Društva novinara (SDR), koje je tada bilo suvlasnik lista, zatražio je da mu mandat bude produžen za još tri godine kako bi pripremio smenu na čelu redakcije. Zahtev je prihvaćen. Tako je započela višegodišnja „borba za nasledstvo“, koja će trajati sve do izbora Andrea Lorana 27. maja 1982.

U Le Mondu svi su bili saglasni da direktor lista mora dolaziti iz same redakcije. Upravni odbor postavio je sebi cilj da „postupak poštuje demokratski princip, ali da pritom izbegne sukobe između mogućih kandidata. Preduzeće mora po svaku cenu izbeći podele koje bi buduće rukovodstvo neizbežno nosilo kao breme; isto tako, treba sprečiti klasične izborne okršaje koji bi proizveli podele oko pojedinačnih imena ili stvarnih, odnosno pretpostavljenih političkih opredeljenja“.

Predviđen je sledeći postupak. Najpre će u redakciji biti sprovedena svojevrsna anketa kako bi se izdvojila imena novinara koji bi mogli da postanu direktor. Potom će, tokom januara i februara 1980, biti održana četiri „neformalna“ sastanka na kojima će kandidati svojim kolegama izložiti kako vide probleme sa kojima se list suočava i rešenja koja predlažu. Posle četvrtog susreta, 23. i 24. februara, uslediće glasanje. Predviđena su dva kruga, a za izbor će biti potrebna većina od 60 odsto glasova. Na kraju, skupština društva sa ograničenom odgovornošću (SARL) moraće da potvrdi kandidata kojeg izabere redakcija. Takav način izbora direktora nije imao presedan, ni u Le Mondu ni u francuskoj štampi uopšte.

Događaj je unapred privukao veliku pažnju, utoliko pre što je direktor Le Monda zauzimao sasvim posebno mesto u francuskom političkom životu. Godine 1980. ovaj „večernji list“ još je predstavljao instituciju, „neku vrstu javne službe“, kako ga je opisivao njegov osnivač Iber Bev-Meri. Putovanja direktora u inostranstvo tada su imala gotovo isti značaj kao i posete državnih zvaničnika. Rejmon Aron smatrao je da „nijedan evropski list u svojoj zemlji nema položaj koji bi se mogao uporediti sa Le Mondom“ (L’Express, 23. februar 1980).

Nije, dakle, bilo dovoljno pronaći dobrog novinara koji bi mogao da vodi redakciju. Bio je potreban i čovek od štampe, sposoban da upravlja preduzećem, vrati finansijsku ravnotežu i istovremeno prilagodi list novom vremenu. Međutim, redakcija se suočavala sa velikim problemom: nijedan kandidat nije se nametao kao očigledan izbor. Ideja da se izbegne pravo izborno nadmetanje pokazala se nedostižnom. Štampa je to odmah prepoznala i već u januaru 1980. počela da piše o „bici za Le Monde“ i „ratu za nasledstvo“.