Moj utisak je da je Miroslav Momčilović pomalo potcenjen srpski filmski autor. I skoro nikada mi se nije desilo da u razgovoru sa drugim ljudima koji pokazuju isti entuzijazam za filmove (ili veći od mog…) njegovo ime bude pomenuto, ili da njegovi filmovi budu posebnije pohvaljeni.
Što samo može da znači da se družim i razgovaram s pogrešnim ljudima, znaaam.
Što samo može da znači da se družim i razgovaram s pogrešnim ljudima, znaaam.
Ali, za slučaj da i vi imate isti utisak, vreme je da i na ovom, Velikom, mestu, doprinesemo boljem Momčilovićevom pozicioniranju u sadašnjosti i u istoriji srpskog filma. Zato ću reći par stvari o njemu koje, mislim, mogu da pomognu da njega i njegovo delo rangiramo malo bolje nego do sada.
Ovako izdaleka, ja bih rekao da je Momčilović čovek koji kuburi sa depresijom. On joj se, istina, ruga, ali na kraju mora da prizna da se ona bolje ruga njemu.
Momčilović je odličan posmatrač naše životne sredine i detektor njenih „tipova“, i dosta mu dobro ide da ih komično postavi u par lakih poteza (čime nastavlja niz velikih srpskih majstora od Nušića preko Kovačevića, Šijana, Dragojevića…).
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
