„Umjetnici su kao slamke na vjetru, podložni su utjecaju i sponzora i moćnika. Rijetki su, uz nesagledive lične drame, odricanje i progone, spremni vjerovati sami sebi i svojoj umjetnosti.“ kaže u svom dokumentarcu „Zalazak stoljeća (Testament L.Z.)“ Lordan Zafranović. Ja mogu samo da dodam da isto važi i za filmske kritičare.
Mnogi su ovih dana u ovoj našoj zemlji bogatoj uzaludnim dešavanjima (što se, nadam se, uskoro privodi kraju) komentarisali nastanak Lordanovog filma „Zlatni rez ’42 (Djeca Kozare)“, njegov volumen (četiri sata trajanja i brojne godine proizvodnje), njegovu namenu (jeftina propaganda vs skupa umetnost), kao i da li mu je mesto na FEST-u, nesrećnoj manifestaciji koja, mnogi misle, odavno više ne služi filmskoj umetnosti i njenim poštovaocima već samo aktuelnom feudalnom vladaru koji za nju daje naše pare kao da su njegove.
Nikada se nisam plašio da drugima poželim da misle mojom glavom.
Idem na FEST, kao i svaki put, da gledam filmove na „najvećem ekranu na Balkanu“, jer nikada time nisam nikome davao podršku sem sopstvenom obrazovanju.
Sad kad sam odgledao Lordanov film, mislim da je istom potrebno obezbediti što veću gledanost, a to će s obzirom na četiri sata njegovog trajanja možda ići lakše na FEST-u, nego po bioskopima, i, duboko se nadam, da će svima prijati da vide kako se pravi „istorijski film o pogreškama sopstvene nacije“, ali i „istorijski film“ koji pored istorije ne zaboravlja da treba da se bavi i umetnošću odnosno time da bude umetničko delo, pre svega.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
