Podnošenjem ostavke na mesto predsednika Republike Vučić je sebi skratio mandat. Kao i Milošević i Tadić ranije. Ovim potezom je pokazao da nije politički sujeveran. Što znači da ni njegovi oponenti ne treba da se uzdaju u sujeverje. I kod tih poređenja postoje razlike. Milošević i Tadić su skratili mandate jer su imali pravni osnov da se kandiduju ponovo za predsednika države: Milošević za predsednika provizorijuma koji je stvorio – Savezne Republike Jugoslavije, a Tadić Republike Srbije.
Vučić bi jedino mogao da bude predsednik „srpskog sveta“, ili „predsednik svih Srba“, u šta ga je promovisao njegov saborac Aleksandar Vulin. Zvuči to pompezno i nekome je možda i simbolički bitno ali je isuviše fiktivno da bi zadovoljilo Vučića. Zato se ipak opredelio da uđe u trku za premijera.
Sam čin ostavke na mesto predsednika bio je tipično vučićevski – teatralan, operetski, sa funkcionalnom patetikom (samosažaljevanjem), sa hvalisanjem, motivacionim porukama upućenim svojim pristalicama i sa neskrivenim gađenjem prema oponentima. Dobro, a pomilovanja? To je čin nivelacije po principu „Đuro će da ti oprosti što te je tukao“, ali i poruka onima koji kalkulišu kakva će biti Srbija pobedi li Vučić 25. oktobra ili u zaustavnom vremenu.
Činom pomilovanja Vučić kao da hoće da kaže – ne mora Srbija onda biti Belorusija kao što slutite, može biti to jedna sasvim podnošljiva za vas lična vlast, ali pod uslovom da se manete „obojenih revolucija“ i sličnih gluposti. A kad upadnete u apatiju, u one Brenine „četiri godine, godine duge, godine bola, godine tuge“, to ćete i shvatiti. I pomiriti se sa realnošću. Prihvatiti moju ruku pomirenja.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
