Mi smo takav narod

Ja sam jednostavno takav. Mi smo takav narod.

Čudi me, zapravo brine, koliko su neki od nas spremni da veruju kako su takvi kakvi su jednostavno dati i nepromenjivi. I oni i svi mi. Čak i kada sami uvide da nešto ne valja, pa priznaju da tu i tamo ima i onoga što ni sami ne vole, na promene i ne pomisle. Radije će nas do iznurenosti uveravati da drugačije ne može i unedogled nabrajati primere. Dakle, svršen čin. Doslednost u onome što ne valja nekad kod njih izrodi osećanje gotovo nalik ponosu.

Jer po tome smo posebni. To nas izdvaja. Samo da istrajemo i ostanemo verni sebi, bez promene koja bi nas lišila onoga po čemu smo svoji.

Nekad se tuđa opažanja ili predrasude, ukoliko se dovoljno glasno ponavljaju, dožive kao deo identiteta. Mnogo puta ponovljeno zazvuči kao istina i stvori očekivanje. Očekivanje potom utiče na ponašanje, a onda se, kao poslednja karika kruga, upravo to ponašanje uzima za nepobitni dokaz da je početno izrečeno bilo tačno.

Kao da „ja sam takav“ i „mi smo takvi“ prestaju da budu opisi i prerastaju u konstataciju kojoj nema leka. „To nam je u krvi.“ A posle krvi prizivaju se i geni, i dedovi, i Turci, od kojih smo, valjda kao odštetu za viševekovno ropstvo, dobili opravdanje za sve što nam se u ogledalu ne dopada. Pošto već tako jasno znamo ko smo i kakvi smo, čemu razmišljanje o tome da može drugačije?

Možda je i gore ako zapravo nikada nisu ljudski o tome ni promislili, već su priču o sebi i nama negde pokupili. Načuli, pomirili se i pristali. Poput dece koja sebe prepoznaju u onome što o njima drugi govore.