Teme mentalnog zdravlja postale su prilično popularne u poslednje vreme, posebno nakon pandemije. Za razliku od perioda pre nekih petnaestak godina, ljudi sada dolaze na psihoterapiju veoma informisani. Mnogi znaju sve o svom stilu afektivnog vezivanja iliti atačmentu, umeju da prepoznaju kada ulaze u uloge žrtve-progonitelja-spasioca, a asertivna prava i veštine komunikacije im se praktično podrazumevaju.
Dostupnost informacija u oblasti mentalnog zdravlja dovela je do toga da smo vrlo kompleksne psihološke koncepte usvojili i lako ih koristimo. Ipak, kod vrlo jednostavnog pitanja: „Kako si?“, posebno ako je postavljeno sa autentičnom zainteresovanošću, a ne iz čiste kurtoazije, većina nas će najverovatnije da zabaguje. Ili možda da zaplače?
Veliki broj klijenata zapravo počne da plače već na prvoj psihoterapijskoj seansi i to pre nego što im se uopšte postavi bilo kakvo pitanje. Puno je razloga za to, ali neki od osnovnih leže u činjenici da je mnogim ljudima teško da prepoznaju i dozvole svoje emocije, kao i u činjenici da se mnogi ljudi u svom životu retko osećaju zapravo viđenim.
Zašto nam je teško da prepoznamo svoje emocije?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
