VREME SMRTI

“Strašna je to kazna za jedan naraštaj. Vi niste krivi za politiku vašeg dede, oca i moju. I nepravedno ispaštate”

Bio je april, godine 2014, bila je kiša u Beogradu tog dana, bio je jedan od onih dana kada se sumrak spušta dugo, i jedan od onih razgovora kada ne osetite da već sedite u tmini, a da se niko nije setio da upali svetlo.

Bila je stogodišnjica početka Prvog svetskog rata, o kojem je pisao tomove i razmišljao pola svog veka.

Bio je poslednji intervju Dobrice Ćosića, poslednji put da se “Otac” obrati svojoj naciji (tu sintagmu koristiće mnogi, mahom s negativnim konotacijama, mada ju je Jovan Rašković, jedan od njegovih brojnih prijatelja i ljudi koji su uticali na Ćosića, izgovarao sa potkovanošću psihijatra i pozdravima Frojdu), poslednji njegov veliki pokušaj da novinare Nedeljnika, kad već nije uspeo sve oko sebe, ubedi da je pisac.

Fakat je Dobrica Ćosić bio pisac, možda najčitaniji a svakako najuticajniji u drugoj polovini dvadesetog stoleća, ali Dobrica Ćosić nikada nije bio “samo” pisac.