Bili su “Borini dani” u Vranju i skupilo se sve što je u književnosti vredelo. Oni koji su tu bili, sećali su se da je Dragoslav Mihailović na skup došao podruku sa Stevanom Raičkovićem. Steva mu je, kažu, držao strah. U štampi su već uveliko objavljivani tekstovi o Mihailovićevom “neprijateljskom delovanju”, a pisci ponekad umeju da budu takvi – oportunisti. Tako su mu pogled izbegavali, rukovanje preskakali i videli su i Dragoslav i Stevan da im nisu radi. Oseti čovek kada negde nije dobrodošao.
Usred njihovog domunđavanja da će, samo ako neko reč pogrešnu kaže, demonstrativno otići sa tog skupa, ustane Ivo Andrić. Njegove su reči nezabeležene precizno, ali u prepričavanjima glase otprilike ovako:
“Pa baš je lepo što smo se okupili ovako. Hteo bih nešto da vam kažem. Vidim ovde i našeg mladog Mihailovića. Ja sam čitao jednu njegovu priču, Zadruga je objavila, i rekao sam svojoj ženi: ‘Jelo, evo ga, ja sam našao pisca za mene.’ Naš mladi, sjajni Mihailović.”
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
