Kako je kovid promenio Kinu

Tekst je originalno objavljen u Mond diplomatika na srpskom jeziku. Aprilsko izdanje pogledajte OVDE.

Piše Reno Lamber

***

Preklopite dve karte iste razmere: jednu Kine, drugu Evrope. Postavite Urumći, glavni grad zapadne kineske pokrajine Sinđang, iznad Rejkjavika, prestonice Islanda. Peking ćete tada morati da tražite negde oko Vilnjusa, Kanton na nivou Beograda, dok će se Harbin i njegov festival leda pojaviti negde iznad Arhangelske oblasti, na severu Rusije.

Nema sumnje, Kina je velika. Toliko velika da njene razlike često dovode u pitanje samu ideju nacionalnog jedinstva: više od 1,4 milijarde stanovnika; pedeset šest etničkih grupa; klima koja zahteva zimsku jaknu na severoistoku u isto vreme kada na jugozapadu nameće papuče i kratke rukave; zajednički jezik koji je maternji za samo šest od deset stanovnika i za koji se svi žale da ga ne razumeju uvek kada se govori daleko od njihovog kraja. Čak se i mah-jong, nacionalna strast, igra po različitim pravilima od regiona do regiona…

Pa ipak, bilo da šeta ulicama Kunminga ili Pekinga, Čongćinga ili Šangaja, Šenžena ili Hangdžoua, posetilac ulazi u isto pozorište, na čijoj sceni se kreću dva lika podjednako prepoznatljiva kao Arlekin i Pulčinela u komediji del arte: dostavljač i penzioner. Dva lika koja razdvaja sve, počev od godina. Drugde su generacijske razlike često isticane kako bi se prikrili klasni antagonizmi. Ali Kina se toliko preobrazila tokom poslednjih decenija da starosne grupe predstavljaju različite društveno-ekonomske epohe: poput geoloških slojeva koji beleže istoriju Zemljine kore. Zbog toga suprotnost između figure penzionera i figure dostavljača osvetljava nedavnu transformaciju zemlje, kao i izazove sa kojima se ona suočava.

Ako je vreme lepo, penzionera srećemo u parkovima, pored kanala ili na javnim trgovima. Sam ili u grupi, on šeta, peva, igra, svira ili provodi duge sate pijući čaj i razgovarajući. Dok su u Evropi igrališta u parkovima uglavnom namenjena deci, ovde je sve prilagođeno njemu. Upravo on se i na društvenim mrežama razmeće svojim fizičkim podvizima. U Kini nije retkost da je penzioner u boljoj formi od svoje dece.

Ali hladno je u Sudžouu ovog januara 2026. Mala grupa sa kojom se sastajemo u ovom gradu provincije Đangsu zakazala nam je susret u KTV-u, jednom od onih lokala popularnih u Aziji gde se iznajmljuju karaoke kabine. Kada smo ušli u prostoriju, muškarac i žena, obučeni kao za svečanost, pevali su pred ogromnim ekranom na kojem su se smenjivale slike blede kao činija belog pirinča.