U razgovoru sa Marinom Fratucan, Anita Mančić govori o trenutku u kom živimo, o agresiji, o bezvlašću, ali i o tome zašto se na Balkanu starenje kod žena doživljava kao „zalazak“ i o tome kako istovremeno u sebi oseća najveću mentalnu i kreativnu snagu do sada.
„I ja sam u jednom trenutku osetila da se u meni budi više nego što sam ikad imala, jer ti u mladosti iz nekih kompleksa, iz stida ubijaš u sebi i ženstvenost i smeta ti. Misliš da ti ovo nije dobro, da ovo nije lepo i tako dalje i negde počinješ sebe da ubijaš, pogotovo na ovim našim prostorima. Ali u jednom trenutku kad se rasteretiš svega osetiš neverovatnu snagu.“
Poseban deo razgovora posvećen je njenom radu sa studentima, borbi za očuvanje arhitektonskih dela poput Beogradskog sajma i sađenju drveća kao načinu da se sačuva život.
Anita Mančić govori i o situaciji u Srbiji, o stanju u kom se nalazi zemlja i u tome šta je, i ko ostavio mladima.
„Nekako osećam krivicu, neku generalnu krivicu, ne ličnu. Ja sam se stvarno koliko sam mogla trudila i borila, ali mislim da svi mi treba tim mladim ljudima da kažemo: „Oprostite“, jer smo im ostavili zemlju ovakvu kakva jeste, budućnost koja u ovakvoj zemlji ne postoji i neko snalaženje…“
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
