Zašto zaboravljamo heroje i otimamo im i ulice i priče?

Velika stradanja kreiraju velike priče. To nije sporno! To je neizostavno! Ono što ostaje kao pitanje i jedna, sama po sebi, velika priča jeste šta mi radimo sa pričama o velikim stradanjima. Kako ih pričamo i prenosimo, odnosno, da se vratim i korak unazad, da li ih uopšte pričamo i prenosimo? Ćutimo li te priče stoički izdržavajući bol, ili smo ih gurnuli toliko daleko od nas ili duboko u nas, da smo poverovali da su one samo loš san ili fikcija – nešto što se nije desilo… nešto što je toliko strašno i nezamislivo da se zapravo nije ni moglo desiti.

Svako ko je imao bilo kakvo traumatsko iskustvo zna da ono utiče i na pamćenje. Nekada utiče tako da se svega sećamo živo, detaljno i „kao da je juče bilo“. Tačno na primer znamo šta smo radili, imali obučeno, koji smo miris osetili ili šta smo čuli kada je počelo bombardovanje ili rat, kada nam je bliska osoba obolela ili bolovala, kada nas je neko napao… Neretko nam se te slike, mirisi, zvukovi nameću kao flešbekovi koje u tom trenutku ne možemo da sprečimo, a koji nas samo vrate u najgore „trauma trenutke“ i učine da se osećamo kao da to nije prošlost, već da se sve to dešava ovde i sad. Opet i opet.

Koliko god želimo da pobegnemo od tih sećanja i prošlosti – ne možemo. Trauma nas vuče i drži tamo, ne dajući nam da izađemo iz tog rova ili bolnice; ne dajući nam da iz davno prošlog vremena pređemo u sadašnje terajući nas da preživljavamo umesto da živimo.

Postoji ipak i druga vrsta „trauma priče“. Moguće je da nas je to što nam se desilo toliko preplavilo da se ne sećamo ničega. Potisnemo da se dogodilo ili pak imamo doživljaj da nam je sve „u magli“ ili u nekim nejasnim i nepovezanim fragmentima. Ukoliko i pokušamo, ne uspevamo da osvestimo i ispričamo šta je bilo, jer umesto smislene i koherentne priče, mi imamo samo neke, nejasne i nepovezane delove iskustva; sećanja koja deluju kao da pripadaju različitim, nedovoljno jasnim i neuklopivim slagalicama.

Teorije kažu da nas mozak na taj način štiti, jer ono što je ogromno i nesavladivo sitni u neprepoznatljive i odvojene komade. Kada su ti komadi preveliki i preteški, onda i njih i celokupno iskustvo gura daleko od svesti, duboko u zaborav. Naizgled! Istraživanja govore da pravog zaborava i pravog brisanja podataka zapravo i nema. Možda mi i ne pamtimo ali telo pamti. Kao pravi hroničar, ono sve beleži i „čuva od zaborava“ tako što nas s vremena na vreme, „trgne“ i pošalje neki podsetnik u vidu naizgled nepovezanog simptoma, fragmentića sećanja ili neke naizgled „ničim izazvane“ i neočekivano burne reakcije.