Kako ispeglati izgužvan život?

Nema broja kojim bi se prikazale žalopojke mnogih ljudi, prvenstveno žena, vezanih za to na šta liči njihov život u poređenju sa onim koji su planirali. Planove nam prvo prave roditelji. Njihove ideje često nisu vezane za realne kapacitete, autentičnu motivaciju ili sredinske uslove u kojima je njihovo dete.

Tu su onda i babe, dede, tetke, ujne, strine, da ne zaboravimo kume, koji svi imaju svoje ideje, uglavnom megalomanske o perspektivi ili tek rođene bebe (dobro nam došla na ovaj svet) ili deteta koje polako raste i na kraju odrasta.

Priznaćemo da je teško izboriti se sa ovoliko lepih želja i planova, ali kao i u bajci, setimo se Trnove Ružice, može tu da zaluta i neko, u narodu poznat kao baksuz. E, taj baksuz onda postane izgovor ili opravdanje za izgužvan život.

Reče mudri Duško Radović da ne možemo više da krivimo roditelje za svoj život onda kada počnemo da nosimo cipele broj 39. Prosto, mladi naraštaji rastu, a sa njima i broj cipela koji nose. U svakom slučaju, od nekog trenutka postajemo odgovorni za svoje živote.

POGLEDAJTE: Zašto smo nezadovoljni i kada nam ništa ne fali?

Koliko god se stručnjaci trudili da roditelje urazume u njihovim očekivanjima i primere ih kapacitetima i motivaciji njihovog deteta, to često ne daje rezultate. Ili precenjuju, ili potcenjuju dete. Nijedan od ovih ekstrema nije dobar ni za koga, za dete ponajmanje.

Dete se suočava bilo sa razočarenjem svojih roditelja zbog neispunjenih očekivanja, bilo sa urušenom slikom o samom sebi, ili izgrađuje nerealno visoko mišljenje o tome ko je, šta je, koliko može i dokle će da stigne. Svi poznajemo takve i takav način razmišljanja. Možda smo i mi među njima?

Onda jednog dana shvatimo da nam život nije baš doboš-torta, kao što smo čuli u kultnom filmu „Forest Gamp“. Šta to zapravo znači? Za neupućene, jedna od osnovnih karakteristika doboš-torte je da ima potpuno ravnu gornju koru koja se pravi od karamelizovanog šećera.