Po ko zna koji put slušam Vesnu Stanojević iz Sigurne kuće, dok pokušava da objasni ženama da ih muževi koji ih prebijaju, ne vole. “To nije ljubav. Čovek koji ti uradi tako nešto te ne voli”. Slažem se. Ti ljudi prvo ne umeju sebe da vole. Nesigurni su, puni besa, verovatno oštećeni prethodnim iskustvima gde nisu bili voljeni, nisu izgradili doživljaj vrednosti, i još gore, nisu naučili šta je ljubav. Stoga je jedini alat kojim raspolažu danas, u želji da zadrže ljubav – sila.
Ali dodaje Vesna “posle svega, žene kažu ja njega volim, i on mene voli, promeniće se. Onda povuku tužbu, vrate mu se, i šta mi tu možemo?”
I setim se priče koji mi je tata ispričao pre nekoliko godina. Povela se tema ljubomore i toksičnih partnerskih odnosa i on se seti jednog para u kom je muškarac ženi “lupio šamarčinu” jer mu se učinilo da gleda u drugog muškarca koji je bio u istoj prostoriji. Nakon što se “ispovedila” u tom trenutku mom ocu, tražila da on priča sa njenim partnerom i htela da raskine, došla je sledećeg dana sa tim partnerom ponovo, i rekla u poverenju “znaš šta, pričali smo, izvinio se, teško mu je da pomisli da sam pogledala nekog, to jače od njega jer me mnogo voli, ne bi on tako odreagovao da mu nije stalo”.
Nije ovo tekst o nasilju nad ženama, ali jeste o ljubavi i posledicama pogrešnog shvatanja ljubavi. U neku ruku, ovo jeste tekst o nasilju koje se događa kada ugrozimo tuđe slobode, probijemo drugome lične granice i povređujemo ga – i sve to u ime ljubavi.
Dok sam razmišljala o ovoj temi, postavila sam anketu na mojim društvenim mrežama sa pitanjem: “Da li verujete u bezuslovnu ljubav?”.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
