Pobij ih sve i vrati se sam

Stari parobrod koji vozi skitnice na zapad nestaje u rukavcu reke koja preseca preriju. Senke su spokojno odjahale ka horizontu.

Godina je 1968. i američki vesterni su svakodnevica svih generacija Jugoslovena. Istočni Nemci dobili su priliku da ih gledaju tek 1963. kada je na bioskopska platna stiglo „Sedam veličanstvenih”, a u Jugoslaviji su „Begunci” gledani dok se još sav šut nije skupio sa ulica posleratnog Beograda. Tito je već odavno priznao da mu je omiljeni glumac Gari Kuper i da voli da se osami i gleda kaubojce. Partizanski filmovi upijali su vestern motive – uvek poznato okruženje jugoslovenskih gudura umesto napuštenih gradova Divljeg zapada, frontalnu borbu dobra i zla i razvoj likova (okej, jednog lika) dobrih revolveraša koji drže do etičkih kodeksa, ali su istovremeno brutalni na obaraču.

Te godine na tri različite tačke na planeti pojavljuju se nove važne priče koje će obeležiti živote generacija vesternima vaspitanih Jugoslovena. U Italiji se u bioskopima pojavljuje špageti vestern „Pobij sve i vrati se sam”, u kom reditelj Enco Kasteljari, sa Čakom Konorsom i Frenkom Vulfom u glavnim ulogama, ostavlja generaciji rođenoj neposredno posle rata, omiljeni film za čitavu budućnost. U Novom Sadu, „Dnevnik” te godine konačno objavljuje cele epizode Teksa Vilera, rendžera koji se uspeo do nivoa indijanskog poglavice i omiljenog kauboja Umberta Eka i svih onih klinaca rođenih s kraja pedesetih i početka šezdesetih. Iz Pariza u Jugoslaviju stižu avanture poručnika Bluberija.

Klinci se neprestano igraju kauboja i Indijanaca.

U šibenskom kvartu Baldekin, u Ulici Petra Preradovića, potezale su se imitacije revolvera i do kasnih večernjih sati, dok sunce ne zađe tamo gde se reka Krka uliva u Jadransko more, jurcalo u večnoj borbi dobra i zla. Makar dok se tu u ulici nije pojavila košarkaška tabla i pred njom dečak koga ni hladna cev kolta ne bi mogla da otera sa koša. Majka je njega i starijeg brata toliko dozivala na ručak, da je među vršnjacima brat dobio nadimak Aco Ručak, a njega su kao mlađeg prozvali, logično – doručak.

Ne tako dobar početak za vestern junaka novog doba, koji će doći među najbolje revolveraše i sa sobom poneti sve one dvoboje u kojima će biti brži i ubojitiji od svih. Niti kojima se plete priča o Draženu Petroviću obično se završavaju metaforama o Mocartu, jer mu je takav bio nadimak, ili paralelama sa Terminatorom i superkompjuterima koji su bili programirani da unište sve oko sebe i spasu svet. Dražen Petrović bio je košarkaški revolveraš, koji je zauvek kupio sve generacije Jugoslovena. Oni rođeni u godinama posle rata nikada nisu videli da neko bolje od Čaka Konorsa može da pobije sve i vrati se sam, dok se kokoravi klinac nije pojavio u Prvoj ligi. Oni koji su na svet došli s kraja pedesetih i šezdesetih, videli su u njemu simbol temeljnog radnika kome je herojstvo svakodnevni posao, poput Teksa iz Arizone. Za klince iz sedamdesetih i s početka osamdesetih, bio je surovi poručnik Bluberi, koji u sebi potiskuje tamnu stranu, izvlačeći iz senke samo pobede.