Godine 1943. prelomila se sudbina Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, a i posle njega. Velike priče su već pisale o bitki na Sutjesci, u kojoj su partizani došli do samog ponora i pretekli. Od tada, sve im je krenulo nabolje. Jesen 1943. godine bila je u znaku trijumfa partizana. Od vojske na ivici nestanka u bitkama na Sutjesci i Neretvi, partizani su postali najozbiljniji domaći činilac u ratu u Jugoslaviji za manje od šest meseci. Partizani su pokupili najveći deo oružja i opreme od Italijana, koji su kapitulirali u septembru. Na kraće vreme su oslobodili i čitavu Dalmaciju.
Britanci su podigli svoje misije kod oba pokreta otpora na nivo brigadira. Po već raširenoj legendi, na promenu britanske zvanične politike su presudno uticali britanski komunisti koji su se ubacili u SOE, posebno Džejms Klagman u Kairu, koji su “spinovali” izveštaje iz Jugoslavije u korist partizana. Međutim, brigadir Ficroj Maklejn sigurno nije bio komunistički agitator. Naprotiv, bio je britanski diplomata u Moskvi, svedok staljinskih čistki, jedan od autora ideje o korišćenju srednjoazijskih muslimana protiv komunizma, kapetan SAS i konzervativni poslanik. On je prvi britanski oficir koji je podneo potpuni izveštaj. Sticajem okolnosti, Armstrongov izveštaj sa četničke strane nije stigao na vreme da ga Čerčil prouči pre puta na savezničku konferenciju u Teheranu. Uostalom, sam Armstrong nije imao najbolje odnose sa Mihailovićem. Ali i da je stigao, odluka o podršci partizanima je već bila doneta. Ako zanemarimo preterane podatke o partizanskim uspesima, Maklejn je istakao da partizani žele da ostvare totalitarni poredak oslonjen na Moskvu. I da u odnosu na četnike mogu da obnove Jugoslaviju preko politike bratstva i jedinstva. A još važnije, da bi samo intervencija velikih razmera mogla da ih spreči da preuzmu vlast. Promena britanske politike nije bila plod naivnosti i obaveštajnih obmana, već minimalizovanje štete. Podrška partizanima bi možda smanjila uticaj Sovjeta na njih. U krajnjoj liniji, bolje je imati bar deo uticaja kod strane koja verovatno dobija. Druga dobit je bila ugađanje istim tim Sovjetima.
Po istraživanjima Koste Nikolića, Angloamerikanci, pre svega Britanci, još ranije su doneli odluku da nikako ne treba da ljute Sovjete, pogotovo od konferencije u Kazablanki (januar 1943), kada su odložili otvaranje drugog fronta u Evropi. Kod nas, a posebno u emigraciji, površno se govori o „britanskoj izdaji”. Britanci su svesni svoje slabosti, pa su spremni da popuste Sovjetima gde god ne smatraju da su im životni interesi ugroženi. Tako su od tri zemlje u kojima je trebalo podržati jedan ili drugi antifašistički pokret, žrtvovali dva probritanska pokreta – onaj u Poljskoj i u Jugoslaviji. Zbog Poljske su ušli u Drugi svetski rat, a Poljaci su, od izbeglih armija, imali najviše svojih vojnika u britanskoj vojsci. Jedino gde nisu popustili je Grčka, koju su morali da zadrže zbog važnosti za britansku mediteransku i bliskoistočnu politiku. (Takođe, mislim da ni Staljinu nije bilo stalo do Grčke koliko mu je bilo stalo do Poljske.)
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
