Dani koji nisu promenili Srbiju

Zanemeli smo i empatija je bila najčešće izgovarana reč posle tih dana kada je u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” 3. maja ubijeno devetoro dece i čuvar, a u Duboni i Malom Orašju, selima u beogradskoj opštini Mladenovac i kod Smedereva, u noći između 4. i 5. maja ubijeno devetoro, a ranjeno 12 mladih. Šta se stvarno dešavalo posle i šta je sve urađeno od prošlog maja? O tome sam razgovarala sa onima koji su bili uključeni u direktnu pomoć i rad sa žrtvama i njihovim porodicama. Jedna je Tijana Mirović, psihološkinja i psihoterapeutkinja, a drugi Veran Matić, novinar koji vodi Fond B92 i Srpski filantropski forum.

Tijana Mirović je uključena u pružanje direktne pomoći u okviru Radne grupe za mentalno zdravlje i sigurnost mladih Vlade Srbije, nakon tragedija u „Ribnikaru” i u Malom Orašju i Duboni. Bila je i ranije uključena u razne inicijative nakon traumatskih događaja, ali nikada nije doživela, kaže, da se struka tako brzo pokrene i organizuje. Nju su 3. maja i mesecima nakon toga zvali iz skoro svih relevantnih što kliničkih, što obrazovnih institucija, a to se nikada do sada nije desilo iako je u „trauma priči” od 1997. godine.

Koliko su nas 3. i 4. maj promenili društveno, psihološki, i kao ljude, i da li smo doživeli katarzu?

Nažalost, Tijana Mirović mišljenja je da slučaj male Danke jasno govori da se nismo promenili. Pratili smo, delili, komentarisali i verovali „medijima” koji su od metaforičnih prerasli u prave lešinare: dozvolili smo da roditelji koji prolaze kroz pakao budu optuživani i napadani, a da mi gledamo i sudimo i „navijamo” kao u gladijatorskoj areni. Svesno smo učestvovali ili smo ih u najboljem slučaju pasivno podržali tako što ih nismo kaznili. Nismo bojkotovali, nismo jasno i glasno rekli „ovo nije u redu i ja na ovo ne pristajem”. Naprotiv.

“Možda sam prekritična ali mislim da kao društvo nismo na pravi način bili tu ni za decu ni za sve one koji trpe nasilje. Svaku vest o nasilju, ubijenoj ženi ili detetu koje je preminulo od suicida ili prijavilo nasilje, mi smo ili relativizovali ili glasno protestovali bez neke suštinske akcije. Onda se sve umiri do narednog slučaja i tako ukrug.” Kao društvo nismo mnogo uradili na planu prevencije, dodaje ona. Prebacivali smo odgovornost i tražili krivce, umesto da svi zajedno procenimo šta mora da se menja i da menjamo.

I to sistemski – od naših ličnih stavova i reakcije, preko porodica, lokalnih zajednica i nivoa države i zakona. Takođe, umesto da gradimo i jačamo resurse na svim tim nivoima, mi smo deci oduzimali i ono malo što imaju – zatvarali smo klubove, sekli parkove i slično.”

Veran Matić je u kontaktu s roditeljima ubijene i ranjene dece u školi “Vladislav Ribnikar” i iz Malog Orašja i Dubone i angažovao se na promociji empatije, ljubavi, solidarnosti, a na pitanje koliko je uspeo u tome kaže da lično nije imao prevelika očekivanja. Prvo jer je u 40 godina karijere video mnogo situacija u kojima se očekivalo da društvo reaguje empatično, solidarno, ali se takva reakcija događala samo u delu društva, na margini, i sa snažnom opstrukcijom od strane političkog establišmenta.

“Nisam puno očekivao i zbog toga što se prvih dana posle užasnih tragedija nije dogodilo jasno potpuno jedinstveno svrstavanje u iskazivanju pijeteta prema žrtvama, izraženih jasnih planova prema podršci porodicama, ranjenima, preživelima, svima koji su na bilo koji način pogođeni zlom. Od samog početka nije bilo ni pokušaja da se prevaziđu političke polarizacije i svakim danom bilo je evidentno udaljavanje svih važnih aktera od suštine, od posvećenosti jasnom definisanju onoga što se dogodilo i iskazanim jasnim planovima šta će se i kako menjati u školstvu, društvu.”

Tekstove o stradalima je intenzivnije počeo da piše onda kada mu je bilo jasno da se neće dogoditi promena. Želeo je da podseti na sve ono što je zaboravljeno ili zapostavljeno, ili nikada nije postojala ni namera da dogodi – kada je bilo jasno da medijski prostor okupiraju likovi i životi ubica i njihovih porodica a da se likovi dece i Dragana mogu videti jedino grupno na crnobelom mini-posteru na ulazu u školu gde se zločin i dogodio, a ubijeni mladi iz Dubone i Malog Orašja nisu ni pominjani.

“Često se može pročitati da su za porodice najteži dani rođendani i godišnjice. Shvatio sam koliko je važno rođendane obeležavati sa deljenjem i tuge ali i ljubavi sa roditeljima i porodicama. Sa pričama o dobroti, talentima, vrednostima, osobinama, dogodovštinama, sa podsećanjem na živote prepune normalnosti, lepote, energije, sa puno porodičnih detalja, fotografija, videa. Koliko je važno da svako ime dobije i svoje priče, sadržaje, da ih upoznamo, jer jedino tako možemo da ih pamtimo. U telefonski imenik upisao sam imena dece i Dragana, uz brojeve njihovih roditelja i Draganovih sestara, želeći da mi budu tu uvek ‘na oku’. Želeo sam da škola, lokalna zajednica, država, da integrišu imena i vrednosti u različite programe. Međutim, kako je prolazilo vreme, to je postajalo sve teže a polarizacija se samo povećavala”, priča Matić.

Potpuni poraz bio je kada je otišao u Dubonu i Malo Orašje i shvatio koliko su tek roditelji ubijenih mladih zapostavljeni, a informacije o ranjenima i njihovoj bici za živote nisu ni postojale.

“I dalje se pitam kako je moguće da do sada nije sagledano stanje svake porodice i određene mere kojima će se podržati egzistencija, koje će biti svakodnevna podrška sistema u svim potrebama, sa stipendijama braći i sestrama, sa zdravstvenom i svakom drugom podrškom zdravlju koje je snažno trajno ugroženo. I dalje je neophodno prikupljati donacije kako bi se kupili neki lekovi koji nisu na listi besplatnih, opremu za ranjene, ogrev itd.”, priča Veran Matić.

U teškoj godini iza nas bilo je više kritika i podela, podela među roditeljima da li, gde i koliki treba da bude Memorijalni centar, i da li je to škola ili više nije škola, pa do toga da se čak ni sama škola nije promenila, pa ni “Ribnikar” kad već deca tamo i dalje idu posle svega što traje do danas. Da li je to neverovatno jer se očekivala empatija, solidarnost, jedinstvo jer to su (mogla biti) naša deca ili i nije čudno kada sve analiziramo.

Mi smo generalno skloni kritikovanju i tezi da niko ništa ne radi ili da ne zna da radi. Kako ovo radimo i kad gubimo u nekom sportu, nije čudo da se to dodatno pojača u situacijama ozbiljnih stresova i trauma, napominje Tijana Mirović. Kada smo preplavljeni (jako uznemireni, uplašeni i povređeni), mi lakše (pa čak i prirodno) počnemo da na stvari gledamo u „crno-belo” i „sve-ništa” terminima.

“U kontekstu društvene i kolektivne traume podele su i očekivane i razumljive. Bilo ih je i u norveškom društvu nakon njihove tragedije, bilo ih je i kod nas. Ipak, iako razumljivo i univerzalno na tome nikako ne bi trebalo da ostane. Traume se preveniraju i leče kroz povezanost sa drugima, kroz sigurnost grupe. Kako Džudit Herman, jedna od najvećih ekspertkinja iz oblasti traume, kaže: ‘Solidarnost grupe pruža najjaču zaštitu od terora i očaja i najjači protivotrov za traumatsko iskustvo.'”

Umesto da se ujedinimo i odista jačamo empatiju i solidarnost, mi smo te karakteristike pokazivali samo prema istomišljenicima, dok smo druge napadali i satanizovali, kreirajući tako dodatne tenzije i stres, dodaje ona.

“Umesto da radimo na medijaciji i traženju zajedničkog interesa, hranili smo različitosti dodatno gurajući ljude u ‘ili si sa nama ili protiv nas’ diskurs. To se najbolje videlo u sukobima koje navodite. Napravile su se podele i razlike u odnosu na ciljeve ili načine dolaska do tih ciljeva, ali je zanemareno da su ispod toga bile bazične ljudske potrebe koje su nam svima iste. Svi smo želeli da zbrinemo i zaštitimo (svoju) decu ili sećanje na njih, da se osetimo bezbedno, da nađemo podršku, da imamo nekog glasa i autonomije po pitanjima koja nas se tiču i slično.”

Veruje da bismo, da smo kao društvo napravili prostor da razgovaramo na tom nivou, pronašli mnogo više sličnosti nego razlika. Sa te pozicije bismo pronašli i neko zajedničko rešenje, a što je i važnije, dublje uzajamno razumevanje.

“Pronašli bismo više empatije i solidarnosti koja nam toliko treba, a tako često fali. Umesto da budemo neprijatelji, bili bismo jedni drugima resurs. Umesto da jedni drugima budemo izvor stresa, bili bismo izvor stabilnosti. Bili bismo i dobar model deci kako da rešavaju sukobe u mišljenju uz dijalog i poštovanje, a ne silu i vređanje. Pomogli bismo da se svi zajedno osećamo manje ugroženo i bezbednije, a samim tim i da se pomerimo od besa i rasprava ka tišini i tugovanju. Ka istinskom i dubinskom žalovanju ovih strašnih gubitaka, ka zajedničkom traganju za načinima da dostojno obeležimo i nikada ne zaboravimo, ka istinskoj brizi i poštovanju i prema onima koji više nisu živi i prema onima koji ostaju da sa svim tim bolom i ranama žive.”

Žrtve

Osnovna škola “Vladislav Ribnikar”

Ana Božović
Sofija Negić
Mara Anđelković
Andrija Čikić
Bojana Asović
Angelina Aćimović
Ema Kobiljski
Katarina Martinović
Adriana Dukić
Dragan Vlahović

Optužnica je podignuta protiv oca i majke dečaka koji je ubio devetoro dece i radnika obezbeđenja. Otac maloletnog napadača Vladimir Kecmanović optužen je za teško delo protiv opšte sigurnosti, a majka Miljana Kecmanović za nedozvoljenu proizvodnju, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija, dok je dvojici optuženih iz streljane na teret stavljeno izvršenje po jednog krivičnog dela davanje lažnog iskaza.

Malo Orašje i Dubona

Nikola Milić
Aleksandar Milovanović
Marko Mitrović
Lazar Milovanović
Nemanja Stevanović
Petar Mitrović
Milan Panić
Kristina Panić
Dalibor Todorović

Optužnica je podignuta protiv Uroša Blažića (22), osumnjičenog da je ubio devet, od kojih je dvoje bilo maloletno, a ranio 12 ljudi. Na teret mu se stavlja da je izvršio krivično delo teško ubistvo, nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija i neovlašćeno korišćenje tuđeg vozila. Terete se i njegov otac, ujak i brat od ujaka iz Kragujevca.