Još tamo od sedamdesetih godina prošlog veka, kada je posle čuvenog “Te Deum” nastupalo svega petnaestak zemalja, kada su svi još morali da pevaju na svom jeziku – mada se to pravilo menjalo češće nego ono o glasanju – i kada se moglo, kao zamalo 2024, dogoditi da pobedi pesma koja se zove, recimo, “Ding-a-Dong”, pojavile su se čuvene evrovizijske TV razglednice.
Prvo su se njima predstavljali domaćini, a onda prirodne i druge lepote država učesnica; vremenom su razglednice postale sastavni deo Evrosonga, taman kao i melodije, šareni nastupi, histerični fanovi, komentari na društvenim mrežama i ono čuveno “duz poen”.
I najbolje njene pesme bile su razglednica, i svaka je Evrovizija, zapravo, jedna razglednica, dopisnica iz današnjice, ogledalo sadašnjeg trenutka. Nekada iskrivljeno, ali uvek kičasto.
Takmičenje koje je Fransoa Miteran svojevremeno nazvao “spomenikom balegi” uspelo je da preživi sve nedaće (danas Francuzi opet ponosno učestvuju, mada se i dalje ljute što niko više ne benda njihov jezik) i da nadživi dobar deo svojih nekadašnjih učesnica; i od samog početka, a posebno kada je dobilo na popularnosti, bilo je i sredstvo da različiti režimi i narodi kažu nešto o sebi (i naslikaju poželjnu, ili makar prkosnu razglednicu), i barometar evropskog raspoloženja.
Nije se to desilo nužno zbog pesama, jer daleko od toga da tih tridesetak kompozicija predstavljaju bilo kakav pop-kulturni domet, ali ne ni mimo njih: kada se danas osvrnete na pobednike i pobednice, videćete koliko je logično da su pobedili baš oni, baš u tom trenutku.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
