Kako isceliti traumu posle “Ribnikara”

Podnošenje neizvesnosti, toga da neke od bazičnih vrednosti u našim životima, kao što su zdravlje i bezbednost naših voljenih, naše dece pre svega, nisu u potpunosti u našim rukama jedna je od bolnih “činjenica života”. To znanje nam stoji negde u pozadini, negujemo u sebi plamen nade (sa pravom) da se najgore stvari neće desiti. Nažalost, one se nekada ipak i dese i tada smo i mi odrasli u prvi mah preplavljeni osećanjem bespomoćnosti, bezimenog užasa, kolapsa nade. Čini se da nas to povezuje sa dečjim osećanjem u nama samima, osećanjem nepodnošljive nemoći, možda i ljutnje na voljene unutrašnje roditeljske figure koje su “obećale” da će nas štititi. To je teško za podnošenje ali nam može pomoći da razumemo kako se deca osećaju. Onda polako stajemo na noge i pokušavamo da plamen nade u sebi lagano obnavljamo, ne otcepljujući strašno iskustvo koje se desilo. Imamo u tom procesu posebnu odgovornost u odnosu na one koji su svakako bespomoćniji od nas – decu.

Ono što kao delić mozaika može biti od koristi jeste još jedan ugao u razumevanju dečjeg unutrašnjeg sveta. Deca će na traumu reagovati različito, zavisno od uzrasta, podrške porodice i okoline, svoje prethodne životne istorije, načina na koji su ranije izlazila na kraj sa bolnim situacijama u svom životu. Puno govorimo o poštovanju dečjih prava i to je svakako važna tema, ali istakla bih jedno možda zanemareno “pravo” dece – a to je da prepoznamo njihov kapacitet da, naravno na način u skladu sa uzrastom, razumeju i iskuse vrlo složene i snažne emocije.