Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.
***
Znam da to ne liči na mene, Miljenko, ali imam iskustva sa skijanjem. Moj bliski prijatelj, Milojko Knežević – čije si prevode Beketa sigurno čitao – bio je strastveni skijaš. Kad god je u sezonama mogao, išao je da skija na Jahorinu, u Sloveniju, u Austriju – stizao je i do Italije – a kad je zbog obaveza bio sprečen, palijativno je skijao na Zlatiboru, na (tada jedinoj) stazi „Obudovica“, blagoj padini, teškoj muci duha iskusnim skijašima, toliko blagoj da sam čak i ja samo dvaput (možda triput) pao.
Poslednji put kad sam bio na Zlatiboru – a bilo je to podavno – Obudovica se već bila pretvorila u Blok 45. Na šta li sada liči, ne želim da znam.
Milojko i ja smo tih godina bili nerazdvojni, pa se ni na skijanju nismo razdvajali, mada sam se izvesno vreme odupirao. Na kraju sam popustio. I nisam se pokajao. Skijanje jeste sjajno iskustvo. Samo nije za nestrpljive.
Da je počem bilo moguće satima se spuštati, pa još u spustu i pušiti, skijao bih ja i dan-danas, ali znaš kako ide sa skijanjem: očas posla se spustiš, onda staneš u red za ski-lift koji je u ono vreme bio primitivan i dozlaboga spor – podozrevam da nije bio ni najbezbedniji – a red ispred ski-lifta nepregledan.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
