Da li ste čitali roman Džejmsa Barija “Petar Pan”? Jeste, onaj dečji roman namenjen za odrasle. Naravno da jeste. A kako se završava? Pa tako što Petar vrati Vendi i izgubljene dečake u London. I? I onda ode nazad u Nedođiju. I? Pa, nema “I”, to je kraj. Onda niste čitali roman Džejmsa Barija “Petar Pan”, nego ste gledali Diznijev “crtać” iz pedeset treće i to vam je zaokupilo kolektivno (ne)svesno. Ova knjiga nije bila u lektiri. Duh Petra Pana živi kroz Diznijev film, beskrajne popkulturne i psihološke reference, i možda vas malo zbuni Spilbergov film “Kuka” koji se baš bazira na tom “izgubljenom poglavlju”. Svejedno, taj film se smatra najgorim od filmskog barda, a ionako ga se više niko ne seća.
Da podsetimo, postoji čitavo jedno poglavlje koje je Dizni izbacio, postavljajući jasan diskurs da je napravio film o sećanju na detinjstvo, gde detinjstvo treba i da ostane. Ergo, Petar Pan ne postoji. Poslednje poglavlje se bavi Petrom koji dolazi dvadesetak godina kasnije, krajnje intuitivno, na poznati prozor, gde u sobi živi Vendi sa svojih tridesetak godina i njena kćer. Petar se iznenadi, a na pitanje kako je Zvončica, on odgovara: “Ko je Zvončica?” Naravoučenije, večita preadolescentska radost življenja, (jer, jelte, Pan ima 12 godina), nije ušao u pubertet i ne zna šta znači odgovornost, ljubav i porodica, leži u opojnosti zaborava.
Toliko o romanu “Oktoberfest” Branka Dimitrijevića.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
