Septembra prošle godine beogradski Europrajd poslužio mi je kao povod da u dnevnom listu Danas napišem tekst o odnosu kempa i homoseksualnosti. Jedan od komentara čitalaca bio je formulisan u formi pitanja i glasio je: “Brate mili, i šta je na kraju kemp?” Tada nisam odgovorio, što ću učiniti ovom prilikom i pokušati da, koliko mogu, doprinesem razjašnjenju kempa kao umetničkog čina i subverzivne potkulture.
Kemp u današnjem smislu reči ozvaničio se šezdesetih godina XX veka kao stil ekstravagancije i snobizma u doba masovne kulture. Manifestacije kempa kao stila života, međutim, i te kako su prisutne u XIX veku i donekle su bliske dendijevskom plemenitom individualizmu koji nema dodirnih tačaka sa primitivnim egoizmom. U nekim vidovima kempizam je identifikovan čak mnogo ranije, tako da ima indicija, piše Filip Kor u knjizi “Kemp: laž koja govori istinu”, po kojima umetnike poput Mikelanđela i Karavađa možemo svrstati u kemp protagoniste. Prvi je kemp klasik prevashodno po tome što je kod poštovalaca-homoseksualaca izazivao kemp idolatriju prema “Davidu”, a drugi jer je slikao prostitutke kao device, a svoje dečake-uličare koji se zagonetno smeškaju i šepure prikazivao suviše erotično. Sve to doprinosilo je ostavljanju šokantnog utiska “nečuvenog kempa”.
Pošto kemp stvaralaštvo predstavlja jednu vrstu kreativnog prestupništva, parodije, subverzije i antiakademizma, lakše je pronaći ličnosti koje bi mogle stati u pojmovni okvir tog stvaralaštva nego mu pripisati neku sasvim jasnu i preciznu definiciju. Uzaludnost definisanja kempa najslikovitije je opisana u rečenici u kojoj se kaže da je pokušavati definisati kemp isto što i probati da sediš u uglu kružne sobe. Zbog toga ću pokušati da odredbe kempa, koje Kor prezentuje u formi duhovitih aforizama, smestim u okvir određenog teorijskog diskursa.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
