Kultura

O milosrđu, Šekspiru i vrtovima smrti: Brutalno je ovo mesto, Amerika

Nikada nisam prolazila pored mesta na kojem redovno ubijaju ljude. Pretpostavljam da bi trebalo nešto da osetim, ali nije tako

/ Ilustracija VP / Profimedia / Screenshot
дец 31 2023, 06:00

Podeli

Sve eseje Rumene Bužarovske pročitajte OVDE.

Po još jednom sunčanom i vetrovitom danu polako se vozim pored moje srednje škole – Meklintok Haj. Ovog puta nisam sama, već sa prijateljicom Marinom, koja je doletela iz Konektikata kako bismo išle na malo putovanje na jug, ka Florensu, Bizbiju i Tumstounu. Razmišljamo i da posetimo zid na granici sa Meksikom i možda pešice pređemo u tu zemlju.

Marina i ja srele smo se na predavanjima iz novinarstva 1999, kada sam ja bila maturantkinja, a ona prva godina. Iako sam bila starija od nje, bila sam jezivo nesigurna i neuklopljena. Držala sam se na oholoj distanci, sa dugom kosom koja mi je oivičavala lice poput štita, i nadmeno se odnosila prema školskim drugovima, jer nisu negovali moj – tako sam smatrala – sofisticirani ukus. U još jednoj od onih učionica sa tepisima, toliko rashlađenih da su mi se dlake na rukama nakostrešile, Marina je slučajno sela ispred mene.

Kada nas je profesorka Gospođa O., sa imidžom čirlidersice, pitala da se predstavimo, naravno da sam pomenula da sam iz Makedonije, nadajući se da će mi svako pomoći da se prilagodim. No uprkos svoj svojoj nabusitosti, bila sam izgubljena. Bila sam izgubljena u moru đaka u tom savršenom krtičnjaku hodnika krcatih ormarićima u ledenim, bezličnim zgradama nazvanim “jedinice”, u školi velikoj kao vazduhoplovna baza.

Poštovani, pročitali ste 1 besplatan članak.
Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price