Prva scena liči na početak knjige „The Anatomy of England“, najboljeg fudbalskog pisca našeg doba Džonatana Vilsona. Isto je u fokusu kampus nekog britanskog sveučilišta, isto je jun, isto je 1996. godina i isto neki klinci u dresovima istrčavaju iz zgrade. Samo što ne odlaze kao kod Vilsona da gledaju zajedno prenos Evropskog prvenstva, onog na kom su Englezi bili ubeđeni da se fudbal vraća kući. Ovi klinci trče do nekog mračnog kutka u kampusu, pale logorsku vatru i vrše inicijaciju. Taj će događaj biti osnova čitavog zapleta koji je napisao Harlan Koben, a ekranizovao Deni Broklehurst. „Fool me once“ dugo je među najgledanijim serijama na Netflixu i to nije slučajno.
Napisao sam i obrisao makar pet različitih načina da uvredim one koji ne razumeju da nema poente u tome da svi insistiramo na apsolutnoj autentičnosti jer tako više niko nije autentičan. Moj triger je zapravo jedan od recidiva te nasilne autentičnosti – iako bi Mia Popić mogla da utvrdi i neke druge trigere tu – moratorijum na klišee i stereotipe. Nema čorbastog pasulja petkom, nema tuširanja toplom vodom ujutru samo ledenom jer to toliko i toliko puta povećava dopamin, a taj ponder je toliko i toliko puta veći od dobrog osećaja kada ušmrknete kokain, nema šetnje ako se ne okači putanja sa smartwatcha na story i nema, boga mu – nema više kriminalistike.
U kolektivnom oslobađanju od stereotipa, utvrđeno je da su krimi romani i krimi serije ispod časti i u nekom širem društvu nije pogodno reći kako ste daj hard fan baš tog žanra. Jer nema dijaloga koji bi filmski kritičari sutradan mogli da porede sa Hemingvejevom sposobnošću da poentu odlaže poglavljima, pa da je onda kompresuje u reč, zarez i reč. Jer nema „tolandovskih“ kadrova – kako me je lepo naučio profesor – oko kojih će mladi studenti režije lomiti koplja. Nema, ili ne bi smelo da bude, dobro integrisanih socijalnih poruka i generacijskih dilema, kojima je mesto u nekim drugačijim serijama i knjigama, za one koji imaju ekskluzivno pravo da to razumeju. Kriminalistika je prelaka za potrebe ispunjavanja naše društvene svrhe da razumemo život i sve oko njega na naš totalno autentičan način; tu, u kriminalistici, obično nema ničeg osim – dobrih priča.
Takva je i „Fool me once“.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
