“Čujem da si Sidranu digao spomenik.” Tako je rekla, kada je u Nedeljniku objavljen prvi deo životnog intervjua sa poznatim sarajevskim pesnikom. Nisam se pravdao. Jedini spomenik na kom je u životu radio, Abdulah Sidran napravio je sam. Ja sam tog septembarskog dana u Sarajevu samo zapisivao njegovu istinu o umetniku i umetničkom delu.
Moj je, u toj priči, bio samo početak. Najsitnija od svih kiša podigla je svoje vlažne i gotovo nevidljive zidove po ulicama grada u kom su jesenji dani delovali kao Radeljaš na Koševu – na domaćem terenu. Tu sivu sliku, od katedrale ka nama koji smo čekali pred kapijom Bošnjačkog instituta, sekli su sitni, užurbani koraci. Zaustavili bi se samo da pozdrave nekog ko je čekao na stanici jedan od sarajevskih tramvaja. Što je Džojs za Dablin, a Kavafis za Aleksandriju, za Sarajevo je čovek čiji je ritam rečenica toliko precizno oslikao kontraritam jednog grada, da bi nekome moglo biti teško razlučiti šta čemu prethodi.
U svakoj je priči o Abdulahu Sidranu bilo tako, nije se znalo šta čemu prethodi i ko će kome na kraju doakati. Ni u jednoj njegovoj priči, međutim, to nije moglo da se dogodi. Tačno se znao red i znalo se, bezbeli, ko na kraju kome doaka – Avdo Sidranu. “Kod drugih pisaca nema dana da nešto ne napišu, nema ni dana bez crtice, a kod mene ni crtice bez dana”, rekao mi je tvrdeći da slavi svaku rečenicu kojom “pobjedi sopstvenu lenštinu i pijanca u sebi”.
Ovo je samo crtica o čoveku koji je dane potrošio, otkupljujući sopstvenu sirovu kožu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
