Merima Isaković i Žarko Laušević, prijateljstvo dugo više od 40 godina
Kultura

Prvi i poslednji put o Žarku Lauševiću, mom Tupču

O prijateljstvu, odlascima, ljubavi i dvema karijerama koje su mogle i morale da budu drugačije

Merima Isaković i Žarko Laušević, prijateljstvo dugo više od 40 godina Merima Isaković i Žarko Laušević / Fotografija iz privatne arhive Merime Isaković
nov 26 2023, 05:00

Podeli

Koračam tamnim hodnicima Pozorišne akademije. Jesen 1979. Sve dublje. Još uvek čujem glasove kolega koji uče uloge ponavljajući tekst. Ne mogu. Meni treba tišina. Idem dublje u tamu. “Konačno”, pomislih s olakšanjem: “Tišina”

“Oh”, rekoh i ugledah osmeh pa šiljati nos, plave oči, pa lice kojem sve pripada. Vižljasti mladić dugog lica. Prepoznala sam ga: Žarko, iz nove glumačke klase.

Ja: “Oh, izvini. Ja tražim tišinu.”

Žarko: “Jesi li je našla?”

Ja: “Mislila sam da jesam.”

Žarko: “Izvini.” (Naklonio se)

Ja: “O ne, nisam tako mislila. Izvini…”

Žarko: (ozbiljnim tonom) “Zašto tražiš tišinu?”

Ja: “Ona mi najlepše govori. Iznutra…”

Žarko: (nasmešio se) “Prelepo. To ću zauvek zapamtiti.”

Oboje se nasmešismo.

Naklonio se blago, stavivši levu ruku preko stomaka. Kao oficir/džentlmen. Nasmejala sam se i naklonila blago kao što bi to Nina iz Čehovljevog “Galeba” uradila. Te produžismo. Na različite strane. Svako svojom tišinom. Ni koraci nam se nisu čuli.

Posle sam primetila da su, u to vreme, svi osim nas dvoje učili svoje uloge ponavljajući/učeći tekst naglas. Tako mi se bar činilo. Ja nikada nisam učila tekst. Ni Žarko nije. Oboje smo ronili u svet lika… uloge… koje smo doživljavali kao živo biće kojem mi treba da damo mogućnost da se iskaže. Postajali smo glas njihove duše. Ta poniranja u svet drugog bića sa kojim se sjedinjujemo bila su čarolija. Čak i kada je duša bila puna bola. Osetiti njihov bol, rađalo je osećanje ljubavi prema čoveku. Svakom biću koje pati. A mi, i on i ja u to vreme, bezbrižni, puni radoznalosti i radosti, odrastali smo svakim tim doživljenim bolom. Sazrevali. Doticali ljudske duge osećanja.

Mi smo se tako sretali u dugim dubokim hodnicima, prolazeći jedno drugo u tišini. Ponekada bismo se dotakli dlanovima u prolazu. Stali. Zadržanih osmeha. Retko smo govorili. Sećam se jednom, prolazio je pored mene kada sam ponirala u svet Medeje u momentu kada je ona od bola, prelazila u odluku da svoju decu uzdigne na nebo ocu svome… Nisam ni bila svesna koliko suza se ronilo niz moje lice. Koračala sam u tišini. Prišao mi je. Uzeo je moje lice u svoje dlanove i poljubio me u čelo. Naslonili smo se čelom uz čelo. Suze. Oboje. Ne znam koliko je trajalo. To je bio samo naš trenutak. Naša tišina. Udahnula sam tiho, lagano, dubokoooooo, do dna sebe. Poljubio je blago moje čelo. Naslonili smo obraz uz obraz. Mokri obrazi. Kao rađanje. Produžili smo šetnju dugim tamnim hodnicima. Zajedno. Bez dodira tela. Samo duše dva bića sjedinjene u jedan isti korak. Zauvek.

Sve što se rodi raste. I ljubav raste. Raste onako kako je negujemo. Kako se njoj darujemo i kako je delimo sa nekim koga volimo. Pokušavam eto da ovu ljubav pretočim u reči. Nije lako. Reči nikada nisu dovoljne. Ipak, želim da taj deo njega i sebe podelim sa onima koji će imati sluha da čuju. Dušom. Ne zanima me ni pravopis ni gde treba tačka ili veliko slovo. Biće sve tamo gde se dah udahne ili zaustavi. Samo tako ću moći da podelim doživljaj kojim smo oboje blagosloveni. Zauvek. Ljubav dva bića. Čista. Čedna. Bespolna. Nikome na putu i nikome uz dlaku. Samo nama znana i sveta. Kao blagoslov koji smo od tada darovali svakom koji je bilo kojeg od nas dvoje voleo. Ali pravo voleo.

Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price