Velike priče i Nedeljnik, uz pomoć više od 200 pozvanih stručnjaka, pokreću izbor za 100 najboljih romana napisanih na jezicima našeg govornog područja, svesni svih dilema koje takva „top-lista“ može da donese, i duboko ubeđeni da će doneti mnogo toga dobrog. Više o izboru pročitajte OVDE.
Pojedinačne liste objavljujemo svakodnevno na Velikim pričama. Kako su drugi glasali pogledajte OVDE.
***
Mario Liguori je italijanski književnik i profesor koji živi i radi u Srbiji, Piše na srpskom i italijanskom jeziku. Objavio je više romana i zbirki priča. Diplomirao je komparativne jezike na univerzitetu u Napulju, a doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde predaje italijanski jezik. Ovo je njegov izbor:
***
Zadatak da se izabere samo deset romana s ovdašnjeg jezičkog područja može se smatrati nemogućom misijom. Svaki smisleni izbor i svaka ozbiljna klasifikacija nužno moraju sadržati napomenu da su objavljena i druga dela koja su takođe zaslužila da se nađu na spisku.
Ako se književna dela koja nas najviše fasciniraju bave pitanjem o tome odakle dolazimo i šta će biti s nama posle smrti (a toga ima zaista dosta, od Homera, preko Dantea, pa sve do Dostojevskog i Bulgakova), Andrić se kristališe kao pisac koji ispituje ljudsku egzistenciju. Kakav je čovekov život u vremenu, istoriji i suočenosti s prolaznošću? Kako mi se čini, to je jedno od centralnih pitanja dva romana iz mog izbora: Na Drini ćuprija i Prokleta avlija.
Selimovića sam uvrstio zato što se njegov najpoznatiji roman bavi pitanjem nepravde, surove pojave koja zaista tišti čoveka, ali i zato što pokazuje kako nepravda menja čoveka i njegov odnos prema sebi, drugima, veri, vlasti i slobodi.
Miloš Crnjanski je, od ove trojice, naročito snažno uspeo da izrazi spoj imaginacije i transcendencije: kod njega vidljivi svet nije iscrpljen onim što je neposredno dato. Kalderonova intuicija da je život – san kod Crnjanskog dobija svojevrsni odjek: san i imaginacija nisu suprotstavljeni stvarnosti; bez sna nema ni potpunog iskustva realnog života, ako je tačno da se iskustvo stvarnosti upotpunjuje tek u odnosu prema onome što joj je prividno suprotstavljeno – snu, imaginaciji i sećanju.
Ponekad mi se čini da izvesnu težinu u rangiranju knjiga imaju i sami autori, kao intelektualci koji su obeležili svoju epohu. Otuda i prisustvo Kiša, Pekića, Pavića, Krleže i Desnice, za koje smatram da su značajne figure južnoslovenskog kulturnog prostora. Naravno, na ovom spisku mogli bi se naći i drugi izvanredni stvaraoci, poput Branka Ćopića, Dobrice Ćosića, Slobodana Selenića, Mihaila Lalića, Rastka Petrovića, Slobodana Šnajdera, Dževada Karahasana i mnogih drugih. Takođe je važno istaći da postoje dela koja nisu romani, ali koja su važni stubovi kultura u kojima su nastala.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
