Neki će reći – zar i vi, Velike priče? – da smo konačno popustili pred jeftinim duhom vremena. Pred algoritmima, u kojima sve mora da bude „Top 10“ i „Top 5“, gde je sve instant lista, trik za privlačenje klika.
Oni drugi će cinično odmahnuti rukom: to što ste smislili ionako nije previše važno, jer ionako „niko ne čita“, jer današnje generacije listaju društvene mreže, one na kojima je sve sažeto u nekoliko sekundi, a nakon toga palac odradi svoje i ide se dalje.
Takve stvari sigurno su mučile i kolege iz britanskog Gardijana, koji otprilike na svakih deset godina (prvo 2003, pa 2015, i sada 2026) sprovedu „glasanje“ za najbolji roman svih vremena. I svaki put se pokrene lavina, i svaki put ima nezadovoljnih, i onih koji se ljute, i onih koji prozivaju.
Ali ima i onih koji čitaju.
Takvima se ovim putem obraćamo, onima kojima police ne skupljaju prašinu, onima koji su uz knjige odrasli, a onda su knjige odrasle uz njih; obraćamo vam se svesni rizika da su prve dve grupe „kritizera“ sasvim u pravu, i uz onaj još veći rizik: da će nas i ovaj izbor, kao što to na Balkanu obično biva, pomalo posvađati.
Jer da se ne lažemo, na ovim prostorima i izbor za Pesmu Evrovizije i izbor fudbalske/nogometne reprezentacije umeju da budu na krv i nož, a o onim „ozbiljnijim“ biranjima i da ne pričamo.
Sad zamislite tog selektora koji pred sobom ima Kiša i Pekića, Krležu i Novaka, Kovača i Crnjanskog, Andrića i Selimovića, Marinkovića i Lebovića, Mihailovića i Ćopića, Milenu Marković i Dubravku Ugrešić… A dodajte tu još savremene autore koji se čitaju s obe strane Save i Drine, i neke nove bestselere…
Teško? I treba da bude. Ima potencijal za prepirke i za svađe? To je i poenta. Uostalom, bolje da se u kafani svađamo oko knjiga nego oko politike.
Kako bismo predupredili, ili makar ublažili pitanja koja će neumitno uslediti – a zašto baš sada? A zašto baš tako? A koji je to jezik? A ko to bira? – red je da objasnimo kriterijume i proceduru.
- Pozvali smo više od 200 (dve stotine!) pisaca, autora, novinara, univerzitetskih profesora, književnih kritičara, izdavača, filozofa, teoretičara, stručnjaka, svih koji imaju nekih dodirnih tačaka sa jezikom i pisanjem, bez obzira na to da li su iz Zagreba ili Rijeke, Sarajeva ili Jagodine, Bara ili Zrenjanina. I Ljubljane i Skoplja, što da ne…
- Među njima su i sami pisci romana, i ponosni vlasnici bestselera, ali i novi glasovi, oni koji će tek obeležiti pisanu reč.
- Svako od njih rangira svoje omiljene, ili tek romane koje smatra najboljim, od prvog do desetog mesta.
- Mogu, ali i ne moraju, dati svoje obrazloženje. Mogu, ali i ne moraju da budu objektivni. Da li je najbolji roman onaj koji je promenio našu književnost, onaj koji je postavio nove standarde? Onaj koji je obeležio jednu istorijsku epohu? Ili onaj koji je njima lično najdraži? To je na svakom od naših ispitanika…
- U obzir dolaze svi romani koji su objavljeni na bilo kom i svakom od naših jezika. I na srpskom i na hrvatskom, i na srpsko-hrvatskom i na hrvatsko-srpskom, i bosanskom i bošnjačkom, i crnskom i gorskom, i BCS i štokavski jezički prostor (ali, kao što ćemo videti, ima i onih ne-štokavaca među romanima koji su već dobili glasove!), kako god da ga drugi zovu, pa i na slovenačkom i makedonskom, ukoliko su prevedeni na bilo koji od prethodnih jezika.
- Liste ćemo svakodnevno, celog leta, objavljivati na Velikim pričama, a u Nedeljniku ćemo svake sedmice pratiti razvoj događaja i objavljivati prigodne tekstove.
- Pozivamo čitaoce da na Velikim pričama ili na adresi roman@velikeprice.com komentarišu izbore članova žirija, da šalju svoje top-liste, da naprave spisak knjiga koje nisu pročitali, a koje bi obavezno morali, da se prisete davnog hita ili da otkriju nekog novog autora.
- Cilj je da do oktobra imamo jasnu sliku i da proglasimo najbolji roman ikada napisan na našem jeziku.
Gardijanova lista, na koju se ugledamo, ima svojih mana, i toga su i njeni autori duboko svesni. I da se manemo pitanja objektivnosti i moralnosti sučeljavanja velikih pisaca (te smo dečje boljke valjda savladali), glavna zamerka koju su nam članovi naše velike, neformalne grupe ispitanika uputili bila je – zašto samo deset. Kada je autor serijskih bestselera Stiven King davao svoj sud za Gardijan, morao je javno da se izvini Čarlsu Dikensu, samo zato što nije uspeo da pronađe mesto za „Dejvida Koperfilda“.
Svesni smo da će mnogi naši članovi žirija voditi burne unutrašnje dijaloge, i ovim putem im se izvinjavamo – baš kao i našim čitaocima i pretplatnicima koji upravo u glavi vrte listu svojih omiljenih romana i blago nas psuju: „Kako samo deset?“
Ali pogledajte kako je tu dilemu sa samim sobom maestralno razrešio Srđan Valjarević…
To je kritika koju stvarno prihvatamo, i koje smo svesni: možda su ovi prostori na mnoge načine nesrećni, ali se na njima lepo i dugo piše; o tome svedoči i podatak da je u prvih tridesetak odgovora koje smo dobili za svega jedan dan, bilo više od 150 različitih romana.
I da ne otkrivamo mnogo, ali prvi rezultati će iznenaditi mnoge.
A kada tamo u oktobru podvučemo crtu, biće to samo prvo, pardon na toj očiglednoj upadici, poglavlje ove priče. Jer Gardijan s razlogom „ponavlja“ svoje izbore na svakih, otprilike, dvanaest godina, i rezultati su svaki put drugačiji. Upadljivo je, recimo, da je 2003. bilo svega 16 ženskih autora, dok ih je sada 36, uz činjenicu da je za najbolji roman svih vremena proglašen upravo onaj koji je pisala žena.
Zato, što se kaže, sačuvajte ovaj broj, tamo do 2038; knjiga će sigurno da bude, biće i našeg zajedničkog jezika.
Biće, sigurni smo, i velikih i strastvenih književnih debata i rasprava, jačih od svakog algoritma.
A i za novine ne brinite…
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
