Posle debakla Prvog svetskog rata eksperimentalni pedagozi kao što su Marija Montesori, Štajner i metoda „Slobodna deca Samerhila“ udružili su se zbog potrebe da se posle pokolja nešto učini, svesni da nešto ozbiljno ne funkcioniše i da nešto nije u redu ako je toliko ljudi moglo da ratuje.
Oni su tada razmišljali kako treba da izgleda ta nova škola koja neće proizvoditi vojnike već ljude koji će misliti svojom glavom. Oni pokušavaju da decu izvuku u prirodu i rade eksperimente u obrazovanju.
Međutim, dolazi Musolini i traži od Marije Montesori da deca nose uniforme…
Svet se danas nalazi u sličnoj situaciji. Škola je bubanje i od toga treba da se „odučimo“.
Mala Zora je glavni lik u romanu „Šetnja kroz budućnost“, i kao mudrac govori o idealu škole do kojeg mi nismo stigli ni 100 godina kasnije. Mala Zora priča da idu na nastavu u prirodu, da decu treba pustiti da misle i da kad odu u park treba da idu kuda hoće a ne tamo gde piše „Ne gazi travu“.
I o električnim kolima koja voze devojčice, i o jednakosti polova, ekologiji, da se časovi higijene održavaju kroz bioskopske sesije i filmove, a časovi istorije kroz pozorišne predstave u prirodi.
„Ne mešajte se u naše igre ni svojim zahtevima, niti svojim uputstvima, nego nas ostavite na miru, da bismo mogli i sami da mislimo“, kaže mala Zora.
Nailazim i na rečenicu (koju sam već čula) „Ja neću da odem u školu, pa šta bude nek bude“. Kako da škola bude mesto gde će se deca učiti da misle svojom glavom i gde će se osećati dobro?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
