Bila sam dete kada se film „Gunisi“ (The Goonies, 1985) pojavio. Nisam ga gledala odmah kad je izašao, već kasnije na VHS-u, možda iz nekog video-kluba, možda pozajmljenom od porodičnih prijatelja, ili čak našem. Ali sećam se onog najbitnijeg. Sećam se kako je film delovao i zvučao.
Bilo je to kao dozvola da budemo neuredni. Glasni. Hrabri. Kao da je neko uzeo sve ono što smo radili sa drugarima – upadali u nevolje, izmišljali priče, skakali sa mesta sa kojih nismo smeli – i pretvorio to u film epskih razmera. Samo što sada imamo zamke, gusarske brodove, potragu za blagom i pravu opasnost.
Danas, 40 godina kasnije, gledam „Gunise“ sasvim drugim očima. To više nije „dečji film“. To je priča o klasnoj borbi, izgubljenim svetovima i sirovoj magiji detinjstva u vremenu kada se još od tebe ne očekuje da budeš „koristan“. Ujedno je to i film koji, iskreno, danas više ne bi mogao (ili možda čak ne bi ni trebalo) da se snimi na isti način.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
