Dvadeset peti je mart, rođendan Flaneri O’Konor. Budim se u Alisinoj i Brusovoj kući, obmotanoj u tišinu šume. Vreme je vedro, a nebo prošarano gomilastim oblacima. Ni traga od olujne kiše kojom je prognoza pretila prethodnog dana. Prvobitni osećaj zle kobi koji me je obuzeo raspršuje se kada sednemo za trpezarijski sto i Alis i Brus serviraju raskošni doručak. Nisam ljubitelj formalnosti, ali ovo je divno. Dok se preslišavamo kakvi su nam planovi za taj dan, osećam kako u meni narasta nervozno uzbuđenje.

Prvo ćemo posetiti otvaranje Interpretativnog centra Flaneri O’Konor, a potom prisustvovati sečenju torte kojim će biti obeležen Flanerin rođendan. (Mala digresija: zašto je zovem Flaneri, a ne O’Konor? Ne znam. Mrzim da žene autorke zovem po imenu. Na taj način se umanjuje njihova važnost. Nikada Hemingveja ne bih nazvala Ernest, primera radi, niti bih Kapotea oslovila Truman. Ali sa Flaneri se osećam drugačije. Napraviću izuzetak.) Posle torte, biće otvoren obilazak njene stare kuće na farmi, a potom predavanja čitavog popodneva i početkom večeri. Brus pominje da će tamo možda biti jedna Flanerina rođaka, Luis. Zašla je u devedesete. Brus kaže: “Hram 1, Hram 2”, aludirajući na to da su Flanerine rođake bile inspiracija za njenu priču “Hram Svetog duha” (“A Temple of the Holy Ghost”).

Alis i on ispričaće mi još tračeva o njoj. Uzbuđuje me pomisao da ću se uskoro naći u blizini ljudi koji su zapravo poznavali Flaneri, da sam od njene stvarnosti udaljena tek jednu generaciju. Ali se istovremeno osećam i kao nekakva grupi i to me nervira. Znam da se Flaneri nije dopadalo da bude štovana, i prezirem sebe što podležem tom osećanju. Čak i kasnije, kada iz automobila iskoračim na asfalt koji vodi do Centra, nadomak ulaza na Andaluziju, osećam vrtoglavicu i konfuziju.