Tito je 25 godina bolovao od dijabetesa. I to, naravno, nije smelo da se zna

Josip Broz Tito je preminuo 4. maja 1980. godine – poznate su priče o „umro je drug Tito“, o rekama ljudi koji su plakali, i onima koji su pokušavali da plaču a nisu mogli, o onima koji su plakali a govorili su da nisu plakali…

Ostale su i brojne priče o poslednjim Titovim danima, ko mu je sve bio u poseti, kome je šta rekao u poslednjoj poruci.

Možda i jedinu autentičnu belešku o poslednjim Titovim danima dao je svojevremeno doktor Predrag Lalović, otac naše anesteziologije, koji je proveo uz Tita te poslednje dane zime i proleća u bolnici u Ljubljani.

Doktor Lalević  je preminuo u martu 2019. godine, u 92. godini. Bio je osnivač prvog samostalnog Odseka za anesteziologiju pri bolnici „Dr Dragiša Mišović“, kao i prve jugoslovenske škole anestezije, kojom su se do tada uglavnom bavili medicinske sestre i tehničari. Taj odsek će kasnije prerasti u Odeljenje za anesteziju i reanimaciju; zatim je 1978. osnovan Institut za anesteziologiju i reanimatologiju Kliničke bolnice „Dr Dragiša Mišović“, a deset godina kasnije i prva Klinika za anesteziologiju i reanimaciju u Srbiji. Kroz „ruke“ profesora Lalevića prošlo je više od 700 anesteziologa iz cele bivše Jugoslavije.

Pisao je i knjigu o godinama koje je proveo kao „Titov lekar“, a sada objavljujemo delove jednog njegovog intervjua u kom je otrkio mnoge nepoznate i zanimljive stvari: šta se dešavalo u Titovom okruženju u vreme „pada Rankovića“, kakvo je bilo zdravstveno stanje „najvećeg sina naroda i narodnosti“ i kako je on proveo poslednje dane pred smrt, ali i kako je bio „slučajni svedok“ jedinog puta kada je Tito otvoreno govorio o Draži Mihailoviću — neočekivano sa izrazitim simpatijama — i pokušajima Jovanke Broz da sazna šta se zaista dogodilo sa Dražom, potvrđujući da su sa tom istinom bili upoznati samo Tito i Miloš Minić…

Titovi poslednji dani

Nije istina da Tito nije verovao srpskim lekarima i da je zato išao da se leči u Ljubljanu. On je i pre toga bar jednom godišnje išao na kontrolu u Ljubljanu, jer je bio prijatelj sa doktorom Breceljom.

Bila je proslava Nove godine u Karađorđevu. Doktori Miro Košak i Stanislav Mahkota, članovi konzilijuma, videli su da Tito teško hoda i da je u lošem stanju. Košak me je pozvao i rekao: „Predrag, mi idemo nazad, ti ćeš sa nama. Idemo kod mene.“

To „kod mene“ značilo je Klinički centar u Ljubljani. U osam ujutru su me pokupili i otišli smo pravo u Klinički centar. Tamo smo mu slikali nogu, a ubrizgavanje kontrasta je bolno. Oni su mu nabavili neki kontrast iz inostranstva koji navodno ne boli, ali pošto je imao slabu cirkulaciju, njega je jako bolelo, tako da sam mu već tu dao prvu anesteziju, pa anesteziju za bajpas koji smo napravili, koji nije uspeo jer noga nije mogla da primi krv, i na kraju smo izvršili amputaciju. Noga mu je bila u tako teškom stanju, crna u plikovima, to je gangrena noge.

Četiri meseca sam bio pored njega. Pozvali smo američkog doktora Majkla Debejkija, najboljeg svetskog kardiohirurga. Profesor Miro Košak i ja bili smo najodgovorniji i dogovorili smo se da pozovemo neke kolege. Miro mi je rekao: „Hajde da pozovemo nekog da podelimo odgovornost.“ Predložio sam da pozovemo i nekog Rusa, pošto je već bio Amerikanac. Poznavao sam doktora Marata Knjazova pa smo pozvali i njega.

I naravno, porazgovaramo mi s njima. Debejki nam je odmah rekao da je Titova noga izgubljena i preporučio amputaciju. Tito nije hteo ni da čuje za to. Kada smo mu pomenuli mogućnost amputacije, rekao je: „Ja dole samo u jednom komadu.“

Međutim, jednog dana, dok smo ga previjali, Tito je video u kakvom je stanju noga i samo nam je rekao: „Radite šta morate.“