Možda će veštačka inteligencija uspeti da razume i objasni Tita

Jože Pirjevec se slatko nasmejao kada sam ga pitao da li se nekada predstavlja kao Đuzepe.

„Ne, nikad. Ne volim to ime“, ipak je morao i to da istakne.

Rođen 1940. u Trstu, upisan je u matičnu knjigu kao Giuseppe Pierazzi, zbog nametnute italijanizacije u vreme fašističkog režima.

„Po svetu su me svakako zvali, Joe, Beppe, Pino, Sepp, čak i Osip, po ruskom… Jože ima puno varijanti. Ali ne volim ta imena“, rekao mi je.

Prve godine života proveo je u Sežani, gde je kuća njegove porodice, a kada je došlo da se bira između Jugoslavije i Slobodnog Trščanskog Ozemlja njegova se porodica odlučila za Trst, kojim je upravljala anglo-američka vojska. Ne zadugo, jer je 1954. ovaj deo STT (zona A) vraćen Italiji. Posle mature na slovenačkom liceju, Pirjevec je istoriju ponajviše učio u Italiji, u Beču, potom i u Ljubljani, gde je doktorirao.

U prvom delu razgovora govorio je o odrastanju u Trstu, o tršćanskom pitanju iz ugla nekjog ko je odrastao u Slobodnoj Teritoriji Trsta, a ne samo iz ugla istoričara, kao i o tome zašto je kao istoričar „odabrao partizansku stranu“, i to posle 1991. godine.

U ovom delu pričamo o Titu…

Zanimljivo je da se od tih šest bivših republika, u tim novim društvima, Tito u svakoj doživljava na drugačiji način?

Ja ipak mislim da je Tito u svim našim krajevima još uvek jako popularan. Mislim da ga ljudi vole. Tito po meni ima više lica. On je bio mladi, ambiciozan revolucionar, koji je razumeo da samo preko komunizma može da se popne na društvenoj lestvici. Nije imao školu, nije imao ništa. Samo komunizam mu je dao mogućnost da uspe. I tu mu se posrećilo. Mnogima nije. Mnogi su završili u Sibiru ili u Lubjanki.

U vremenu partizanske borbe Tito je bio naš Napoleon. Ista priča – iz jedne siromašne pozadine oni su postali vojskovođe svetskog glasa. A ’48. Tito je bio naš Martin Luter. Kao što se Luter odupro rimskom papi, Tito se odupro Staljinu. A teško je danas predstaviti šta je Staljin bio 1948. godine i koliko hrabrosti je trebalo da mu se kaže „ne“. Kasnije je Tito, po mojem sudu, u određenom smislu bio kao Gandi. Sa politikom nesvrstanosti on je bio jedan od retkih svetskih političara koji je govorio o miroljubivoj koegzistenciji među narodima i različnim režimima.

Tako da, kao što vidite, Tito je imao mnogo lica.

A bio je i diktator.

Da li ta negativna strana ipak utiče da doživljaj njega kao istorijske ličnosti?

Bio je epikurejac, čovek koji je voleo život i vlast iznad svega. Moj odnos prema Titu, sad kad ga bolje poznajem, nije nekritičan. Da sad pišem njegovu biografiju, verovatno bih više prozvao negativne strane njegove ličnosti i režima. Ali s druge strane, bio je fascinantan čovek, jako zapaljivog šarma.