Evženija, žena zbog koje je izbilo „praško proleće“

Pre tačno 58 godina sovjetski tenkovi ušli su u Prag i to je bio kraj „praškog proleća“. Kada je Goran Marković tokom dopisivanja sa kolegom Rajkom Grlićem napisao tekst koji je pred vama (Evženija, žena zbog koje je počelo ’praško proleće’), niko nije mogao ni da pretpostavi da će to biti uvod u Veliku potragu čuvenog reditelja koja je toliko fascinirala čitaoce. Veliku potragu Gorana Markovića pratite na Velikim pričama, a povodom godišnjice sloma „praškog proleća“ pročitajte ovaj tekst iz prepiske kojim je sve poćelo.

***

Dragi Rajko,

Pomenuo sam ti kako se već godinama nosim mišlju da napravim priču o jednoj nestaloj osobi koju sam nekada dobro poznavao i koje verovatno više nema među živima, ili ako negde živi, onda poseduje sasvim drugi identitet do koga je, uz sve sposobnosti Veštačke inteligencije, jednostavno nemoguće doći. Tu priču sam rešio da napravim pre nego što i sam odem sa spiska prisutnih ali to je ogroman posao u koji tek moram da zaronim. Zasada imam samo naslov – „Evženija“.

Podsetiću te, radi se o Evženiji Musilovoj koja je sa Srđanom Karanovićem i sa mnom 1965. upisala studije filmske i televizijske režije na FAMU u Pragu. Nezgoda sa tim upisom sastojala se u pravilu tog fakulteta da posle prijemnog ispita primi 10 kandidata koji će slušati prvu godinu, uraditi sve predviđene praktične radove, položiti sve teoretske ispite da bi posle završnog ispita tog dela školovanja petoro njih otpalo!

Znači, godinu dana mukotrpnog rada, svih mogućih strahova i stalne napetosti da bi pola nas bilo šutnuto na ulicu kao netalentovano?! Surovo.

Jedna od tih desetoro bila je Evženija, mlada, plavokosa devojka koja se stalno crvenela u obrazima, svaki put kada bi neko od nas pomenuo njen privlačni izgled ili napravio aluziju na moguće produbljivanje odnosa sa njom.

Moram te podsetiti da je to bilo doba pre Seksualne revolucije krajem šezdesetih, što će reći da su stid i čednost još uvek bili u modi.

Kako se vreme završenog ispita približavalo, a giljotina se nad svima nama penjala sve više, krenuli smo u borbu za opstanak. Moram odmah reći da između nas nije vladala surevnjivost, već obrnuto, velika kolegijalnost i spremnost da pomognemo jedni drugima.

Oko pomoći najmanje snalažljivoj Evženiji naročito su se trudili Điđa Karanović i Andžej Košik. Điđa je bio visok, privlačan Jihoslavec, a Andžej oniži Poljak sa naočarima velike dioptrije, čiji je okvir bio stalno u stanju raspada, tako da je od početka bio jasno kako on u neravnopravnoj konkurenciji nema nikakve šanse.

Ja sam gledao svoja posla i batrgao se sa svojim ispitnim filmom pokušavajući da mu utvrdim bilo kakav smisao, a Điđa i Andžej su to isto pokušavali sa Evženijinim neveštim radom, stalno premeštajući kadrove sa početka na kraj, pa u sredinu i sve tako.

Došavši jednom kasno uveče u studentski dom, Điđa nam je saopštio kako je njega i Andžeja iz montaže dovezao šofer u tatri! Tatra je, kao što znaš, bila luksuzna, službena limuzina, dostupna samo najvišim rukovodiocima ČSSR. Bila je već noć, trolejbusi više nisu radili, Evženija je okrenula nekakav broj i tatra je očas bila tu? Sutradan je u montažu ta ista tatra donela najmoderniji montažni sto??? Điđa se kleo da je na zadnjem sedištu video nekog čoveka u uniformi…

Nismo ovom događaju (bar u tom trenutku) pridavali veliku važnost jer se približavao dies irae. Evženija je, uprkos naporima dvojice konkurenata, pala. Sedeli smo u prizemlju kafane „Slavija“ kada je neko saopštio rezultate, Điđa i ja smo prošli ali ona nije. Niz rumene obraze su joj potekle suze, ona je ustala od stola i otrčala iz kafane. Više nikada je nismo videli.

Skoro da smo zaboravili na nju kada se posle dve godine, u februaru 1968. pojavila senzacionalna vest da je general Šejna, zadužen za kontraobaveštajne zadatke u Čehoslovačkoj, zajedno sa važnim planovima Varšavskog pakta i imenima sovjetskih doušnika na Zapadu, prebegao u Zapadnu Nemačku! To za nas iz Jugoslavije i ne bi bilo šokantno da se na naslovnoj strani Rude prava nije pojavila i fotografija njegove ljubavnice koja je emigrirala sa njim. Bila je to, niko drugi do – Evženija!

U javnosti je, dakako, nastala prava pomama raznih priča o Šejninoj kriminalnoj prošlosti i sumnjivoj biografiji njegove fatalne ljubavnice. Điđa, Andžej i ja smo se zaledili, čekali smo da dođu po nas i da nam urade ko zna šta. Ali niko nije došao, pretpostavljam da Evženijini drugovi sa FAMU, pa ni sama Evženija, nisu za KGB predstavljali predmet interesovanja.

General Jan Šejna. Fotografija: Rublič Jiří / ČTK / Profimedia

Ali u zemlji je zbog te afere počeo da se ljulja čitav sistem, nastala je borba između dva krila komunističke partije, sve dok tvrdolinijaški predsednik Novotni nije pao i na njegovo mesto došao liberalni Dubček. Iznenada, nastala je sloboda, neviđena u dotadašnjem sovjetskom realnom socijalizmu.

Uostalom, sećaš se, Rajko, tih dana kada je, na primer, intervju sa novoizabranim predsednikom republike Svobodom prekidan najnovijim hitovima Bitlsa i slično? Svi su bili blaženi od poklona koji im je, tako je izgledalo, pao sa neba.

Điđa i ja smo prestali da se plašimo, a ja sam, štaviše, izneo tezu po kojoj je Điđa najviše zaslužan za sreću koja je zadesila Čehoslovačku. Evženija je, govorio sam, nesrećno zaljubljena u njega, naterala svog ljubavnika da sa njom emigrira na Zapad, što je izazvalo neverovatni politički preokret, pa je Điđa, bio on svestan ili ne, u tome igrao značajnu ulogu.

Svi smo se smejali mojoj neverovatnoj hipotezi sve dok u avgustu iste godine sovjetski tenkovi nisu okupirali državu pa je sa slobodom bilo završeno. Kasnije, kada smo završili fakultet i pobegli iz te unesrećene zemlje, ja sam svoju teoriju proširio na tvrdnju da je Điđa, ne odgovarajući na Evženijina osećanja, u stvari krivac za okupaciju Čehoslovačke! Naravno, opet smo se smejali, već daleko od Čehoslovačke, ali pomalo kiselo.

Njujork tajms, 1997: Vest o smrti Jana Šejne

Ali Evženiju nisam zaboravio. Ponekad pokušavam da je zamislim kao staricu u nekom zabitom delu Srednje Amerike, bez muža (Šejna je tamo umro), bez domovine, bez prijatelja, kako sedi ispred televizora i gleda neku glupavu seriju, sećajući se svog neuspelog pokušaja da uspe u životu. A imala je, tako je bar izgledalo, žarku želju da sa sobom učini nešto vredno.

P.S. Kao što vidiš, ponovo tonem u sentimentalizam. Starost?

Tvoj kamarad.