Drugi deo feljtona “Uspomene revolucionara” baziranog na autobiografskim zapisima Milovana Đilasa (knjiga “Ideal i profesija”, u izdanju Vukotić medije”)
***
U staroj Jugoslaviji bio je na snazi tzv. irski sistem izdržavanja kazne. On je smatran poslednjom rečju pravne nauke. I verovatno je i bio takav, što bi jedino dokazivalo – da ova nauka i nije otišla daleko ili da je, primenjena na Jugoslaviju, stvarala neprirodne rogobatnosti. Taj sistem se sastojao u tome što je krivac postepeno, s njegovim “popravljanjem”, dobijao olakšicu u izdržavanju kazne, sve dok ne bi, prevalivši polovinu, stekao i pravo na uslovni otpust.
Svakako, tom sistemu se ne bi moglo ništa ozbiljno prigovoriti kada on u jugoslovenskoj praksi ne bi značio pretvaranje osuđenika u još većeg roba, time što mu se stalno nude bolji uslovi ako bude ne samo miran i poslušan, nego i “iskren” prema upravi, tj. ako pristane i da bude njen douškivač. Jednom stečeni bolji status, čak i pošto bi osuđenik izišao na slobodu preko uslovnog otpusta, mogao je uvek biti ukinut bez ikakve sudske odluke, rešenjem samih upravnih vlasti: grešnika su dobri anđeli mogli za najmanju sitnicu ponovo vratiti u pakao. Nečovečnost i nasilnost organa i čitavog političkog i društvenog sistema izopačivali su i dobru nameru.
Razume se, za nas komuniste ovaj sistem izdržavanja kazne nije važio, bar ne sasvim: mi komunisti nismo dobijali uslovni otpust – niti smo ga tražili, niti su nam vlasti davale. Mi smo bili nepopravljivi samim tim što se nismo odricali ni na rečima od komunizma. Takvo što smatralo se među komunistima sramotom i izdajom, i događalo se veoma retko da bi neko tražio pomilovanje i sl. Mi komunisti smo izdržavali punu kaznu.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
