„Dobro jutro, Beograde“, rekao bi Duško Radović, a prošlog petka stvarno bi imao šta i da vidi: na Terazijama je tokom noći na kružni tok postavljen… predmet… u obliku terazija, vage ili kantara.
Društvene mreže su brzo dale svoj sud, a posebno pošto je „iznenađenje“ za ovu kulturno-istorijsku celinu pod zaštitom gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić najavio još krajem aprila, uz opasku „nek se ovi spreme da sikću otrov“. Otrova nije bilo, ali su beskrajne mogućnosti veštačke inteligencije brzo iskorišćene kako bi građani vizuelno sugerisali postavljanje skulpture Nejmara na Neimaru, gazele na mostu „Gazela“ ili stilizovane boce sredstva za pranje sudova „Taš“ na Tašmajdanu.
No, problem nije samo u estetici ili činjenici da je predmet postavljen pod okriljem noći (što ćemo posebno obraditi), već u dubokom nerazumevanju istorije sopstvenog grada, kao i u zaobilaženju institucija koje bi o ovakvim intervencijama morale da daju završnu reč. Kroz priču o ovom „obeležju“, sagovornici Velikih priča – arhitekta Bojan Kovačević i istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević – govore o gradu u kojem je cinizam postao jedini odgovor na nihilizam vlasti, a institucije su svedene na neme posmatrače nečega što, kako kažu, liči na lične dilove a svakako jesu politički hirovi.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
