Sećam se prvog svog rođendana na koji nije došao naš divni stariji rođak. Pitala sam mamu gde je, a ona mi je rekla da ovog puta, a bogami i onog sledećeg neće doći. Pitala sam se gde je on sad, šta znači kad neko umre, kuda tačno odlaze ljudi kad se to desi. Nije ni na nebu, nije ni na svom večnom počivalištu, nije samo prah i pepeo, a nije ni samo u našim uspomenama i pričama. Gde je tačno? – dosađivala sam mami, koja za razliku od mene nikad nije bila posebno spiritualna. Sve i svi ostavljaju neki trag.
To mi je palo na pamet dok sam se slučajno pre nekoliko dana spuštala ka Slaviji i shvatila da se krećem ka gradilištu, odnosno ka onome što će biti nekakvo gradilište, a što su sad poslednji trenuci trajanja Slavije kakvu poznajemo. Kao ukopana sam stala preko puta bagera koji je sa nemilosrdnom lakoćom rušio zgrade, koje su da su stvari drugačije mogle da budu restaurirane, sređene, uglancane, a ne srušene, da bi na tom mestu bio izgrađen nekakav novi poslovno-stambeni prostor, položena još jedna besmislena kocketina. To me je podsetilo na situaciju u kojoj stojim ispred katedrale u Sijeni i ližem najsavršeniji sladoled na svetu u kornetu koji je praktično kolač, a ispred mene je katedrala koja na tom mestu stoji toliko dugo da je to teško pojmljivo.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
