“Breakfast Club” se od 2016. nalazi u Biblioteci Kongresa SAD kao film koji ima poseban kulturni, istorijski i estetski značaj za američku kulturu kao i Kapra, kao i Vels, kao i Ford. Ovih dana ovaj film slavi 40 godina, pa je red da razjasnimo zašto se Hjuzova estetika nikada nije primila u ovim krajevima, sve doskoro.
Mi ikseri iz osamdesetih smo imali nezasluženu “sreću” da odrastamo u najšarenijoj dekadi XX veka koja je zasigurno najreferentnija u popularnoj kulturi.
Teoretičar kulture Frederik Džejmson kaže da nostalgija priziva tradicionalni manirizam prošlosti tako što ga kontekstualizuje estetičkom formom slike postmoderne. Prezentacija ideala prošlosti vodi do, kako je Džejmson naziva – savremene kulture nostalgije koja predstavlja kolektivnu želju za slikama iz prošlosti koje ne možemo povratiti.
Preokupacija osećajem za istoriju je posledica društva koje ništa ne može da pruži do revitalizacije retro stila i pogleda na svet, do posezanja za idealima i vrednostima prošlosti koji traju i danas kroz susrete sa novim generacijama publike. Jezikom normalnog sveta, naš doživljaj trenutno najekspanzivnije nostalgične dekade” “osamdesetih” nije utemeljen u istinski doživljaj osamdesetih, već “kako strejt kultura vidi osamdesete”.
Konzumenti nostalgije osamdesetih uglavnom se sećaju osamdesetih po transferu pevača grupe Kaja Goo Goo ili po stounvoš farmerkama koje su nosili stariji brat i sestra, jer su oni bili musavi klinci. Dominantne slike kolektivnog sećanja su u stvari specijali stranih (i domaćih) magazina koji daju iskrivljenu sliku istinskih osamdesetih stvarajući utisak da je sva muzika bila sintetizovana, da su sve frizure imale sarmice, da su heroji onda u stvari heroji i danas.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
