Ana Atanasković: Ovo je moja lista 10 najboljih romana

Izbor: Ana Atanasković

Deset romana

Objedinjuje duhovnost, istoriju, filozofiju i snažnu ljudsku emociju. Delo velike književne i životne zrelosti; činjenica da ga je Meša Selimović napisao posle pedesete godine života oseća se u njegovoj smirenosti, dubini i mudrosti. Selimović je u roman uneo i sopstvena trvenja, ali sa dovoljnom umetničkom distancom da lično preraste u univerzalno. Knjiga koja menja čitaoca, što je upravo suština umetnosti.

Svetski roman koji razbija linearnost uma, ostaje žal što nije dobio Nobelovu nagradu jer je zaslužio. Nemoguće ga je opisati jer je beskrajno slojevit, mora se pročitati.

U skučenom prostoru je otvoren čitav svet istorije, straha i usamljenosti. Priča o pojedincu koji ne može da upravlja svetom koji ga je zarobio, ali i pokušava da sačuva svoju slobodu.

Pekića najviše volim u „Sentimentalnoj povesti britanskog carstva“, ali pošto se biraju romani, ne mogu da zaobiđem ovaj široki, o psihologiji čoveka suočenog sa katastrofom. Knjiga koja istovremeno zabavlja, uznemirava i tera čitaoca da razmišlja.

Relativno skorašnja televizijska adaptacija je pokazala značaj ovog dela. Posebno mi je drag jer me je tata, svojom posebnom metodom učio stilu ispisujući rečenice iz ovog romana na papir. Isekao bi reči i onda ih pomešao na stolu sa zahtevom da ih složim najlepše moguće, sa umetnutom rečenicom, na primer. Pored ličnog sentimenta, na listi se nalazi jer je zaista korenit – opisuje odakle potičemo i šta nas je kroz vreme, koje je uvek isto, oblikovalo.

Još uvek se sećam koliko sam se smejala kada sam čitala ovaj roman, koliko je „isprevrtao“ moj um i svet. Volim apsurd i igru sa istorijom, činjenicama i ljudskom prirodom.

Na ovo mesto bih stavila „Pisma iz Norveške“ Isidore Sekulić, ali pošto nisu roman, dostojno ga „brani“ druga žena, gđa Velmar Janković. Krase ga psihološka dubina (savremeni roman mora da je ima) i povezanost lične sudbine i istorije (što je neminovnost).

Volim romane u kojima prošlost nije mrtva (a inače i nije), već sveprisutna. Vreme nije linearno već spiralno. Ono, u stvari, uopšte ne postoji već je posledica termodinamike i našeg ograničenog posmatranja.

Posebno mi se dopadaju atmosfera i jezik, stil, koji su uvek ključni za moja vrednovanja književnosti. Pisanje je pevanje, čak i u romanu, i tekst mora da ima lepotu i ritam.

Pored priče koja „zgrabi“ čitaoca i ne pušta ga, zanimljivo mi je da je Nenadić svoje najbolje delo napisao već svojim književnim prvencem. To postoji u književnosti, ali je ređe. Češće pisac „raste“ iz knjige u knjigu.