Kako da ne volim Ameriku?

A gde je Amerika?

Roman u nastavcima

1. Odvajanje od roditelja je odvajanje od Amerike

„Sva saznanja o američkom društvu sažeta su u antropologiji običaja u vožnji. Pređite deset hiljada milja kroz Ameriku i znaćete više o toj zemlji nego svi sociološki i politikološki instituti zajedno.“ – Žan Bodrijar

Odgovorno tvrdim – Bodrijar priča gluposti, zato što je i sam potpao pod uticaj slike, o kojoj tako mnogo govori, slike putovanja kao iskustva snažnijeg i bitnijeg od bilo kakvog razmišljanja. Ali kudikamo značajniji Francuz Viktor Igo je ipak dao tačniju definiciju putovanja: „Videti hiljadu predmeta prvi i poslednji put, šta ima od tog tužnijeg i dubljeg? Putovati, to je što i roditi se i umreti svakog trenutka.“

I kako onda misli Bodrijar da u stalnom trenutku rađanja i umiranja znaš više o Americi nego svi sociološki i politikološki instituti zajedno? Ono što dobro zvuči u tekstu, često se ispostavi kao neviđena glupost u životu. Mogu da kažem ovo: dok sam gledao beskućnike i narkomane u Los Anđelesu, nisam razmišljao o njima kao o pravim beskućnicima i narkomanima.

Nisu to bili za mene obični beskućnici, nikako – bili su to beskućnici Los Anđelesa, a Ivana je za jednog, do pasa golog crnca koji je prolazio pored nas, rekla da je vrlo zgodan. Za mene oni nisu postojali, nisu bili stvarni, nisu bili opipljivi.

Nisam ih upoznao, niti išta više o njima saznao, osim što sam ih video i zaključio da postoje i van ekrana. Ali moj pogled je i dalje bio kroz zeničasti ekran, a tu je Bodrijar ipak bio u pravu kad je napisao da je: „Prilična draž Amerike to što je izvan bioskopskih sala cela zemlja filmska. Stoga, da bi se dosegla njegova tajna, ne treba ići od grada ka ekranu, nego od ekrana ka gradu.“