“Nešto iza podneva, 14. oktobra, sovjetski general Ždanov, mlad i snažan, samouveren i nasmejan, poveo je mene i Plavoga ka postavljenim sovjetskim topovima. Rekao mi je: ‘Druže generale, imate čast da ispalite prvi hitac na Beograd.’ Kada sam u ruci već imao obarač, on je viknuo ‘Pali!’. To je bio uvod za juriš naših trupa, naš zajednički pozdrav napaćenom Beogradu”, prisećao se komandant Prve armijske grupe Peko Dapčević u svojim zapisima, dana kada je otpočeta najvažnija operacija na ovim prostorima u Drugom svetskom ratu.
Kada kažemo “najvažnija operacija”, nije dovoljno samo reći da je njenim ishodom Beograd nakon tri i po godine udahnuo zrak slobode, da je time praktično slomljena nacistička okupacija Jugoslavije i da je Vermaht nakon toga nepovratno izgubio autoritet u jugoistočnoj Evropi. Decenije koje su usledile pokazaće da su zbivanja koja su se odigrala između Obrenovca i Grocke pre tačno osam decenija, osim mukom izvojevane slobode, Beogradu ostavila i mnoge dugoročne nedoumice koje nas muče sve do danas, kao i geopolitičke zavrzlame koje su vladajuće strukture morale da raspletu gradeći novu državu.
U zalazak sunca 20. oktobra 1944. godine, prvi put nakon 1.287 dana na tlu Beograda (osim poginulih, zarobljenih i onih koji su se kratko vreme krili po podrumima) nemačkih vojnika više nije bilo. Slika jugoslovenske trobojke sa crvenom petokrakom, koja se vijori na vrhu Palate „Albanija“ mnogo pre one sovjetske na zgradi Rajhstaga, obišla je svet i simbolički (ne i na terenu, makar ne još) označila kraj nacističke vladavine Jugoslavijom, i početak novog poglavlja u istoriji ovih prostora. Mirnog, ali ništa manje kompleksnog.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
