U svojoj relativno dugoj i šarenoj karijeri sportskog novinara, imao sam priliku i privilegiju da pišem i izveštavam o mnogo različitih sportova. Za košarku i fudbal, to znate, to ste ovde imali priliku da čitate u više navrata. Bejzbol? Ih, moj glavni sport. Američki fudbal? Bilo je i toga.
O rukometu sam čak i snimio jedan kratki dokumentarni film i napisao nekoliko eseja. Hokej na ledu je moja ne toliko tajna strast. Kao mladog portalskog novinara, kolega Vlada Novaković me je terao da se „kalim“ na odbojci, pa imam nešto i izveštaja iz jugoslovenske lige tamo s početka 21. veka. Oprostio sam mu odavno, ako vas to zanima.
Uglavnom, međutim, imao sam priliku da pišem o sportovima koje volim. Sportovi koje ne volim, pa, o njima nema potrebe da pišem. Ima ko to može i umesto mene. Recimo, eto, o tenisu. Tu znam pravila, znam pomalo i aktere, ali me gledanje nikako ne zanima. Novak Đoković je najbolji teniser u istoriji sporta – ja se uglavnom uključim na poslednje poene da ispoštujem veličinu. Gledao sam olimpijsko finale, bio je sjajan meč, ali to nije moj fah.
Vaterpolo? Slično. Pogledam meč za zlato, proslavim, ali ne verujem da sam ikada gledao nešto više od toga. Imam izuzetno poštovanje i za njih isto koliko i za tenisere, ali ne mogu ni ja baš sve ispratiti. Sportove koji nemaju loptu tek izbegavam u širokom luku. Kao klinac sam voleo Alena Prosta, međutim u poslednjoj trci formule koju sam zaista seo da gledam pobedio je verovatno Žak Vilnev ili Mika Hakinen. Danas ljudi gledaju i MotoGP, i NASCAR, i svakojake discipline na četiri i dva točka. Ali ne i ja.
A znate koji sport posebno ne volim? To jest, koji sam donedavno baš rangirao ekstremno nisko na svojim listama prioriteta, da ne kažem sad neki jači termin? Biciklizam.
I ovo je, odmah ću vam reći, jedna duboko, duboko lična priča koju ću sada podeliti sa vama.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
