Kako je Mišić pobedio carevinu

“Mi smo bili ključ celog fronta koji je imao oblik leta ždralova…”
Nikola T. Žunić
(jedan od 1.300 kaplara)

Jesenji je dan, tmuran i potmuo, magla krati vidik a sitna kiša kvasi grube uniforme i čelik bajoneta nataknutih na puške. Duva hladan, novembarski vetar, vojnici stoje postrojeni u blatu i čekaju naređenje za juriš.

Jesen je 1914. godine i uskoro će početi jedna od najkrvavijih bitaka u ratu koji će Srbiji doneti mnogo stradanja a njenom protivniku, Austrougarskoj imperiji, sporu, ali izvesnu smrt.

Oglašen gubitnikom, senilnim i nesposobnim, na pola koraka od pada u nemilost, poraženi vođa neuspešnog prvog austrougarskog napada na Srbiju, general Oskar Poćorek, zakleo se javno i svečano da će Srbija pasti do Božića.

Tako je otpočeo drugi austrougarski napad na Srbiju preko Drine i Save.

Srpska vojska je bila iscrpljena borbama na Drini, slaba i umorna, sa oskudnim zalihama hrane, opreme i municije. Biće da je u tome kajzer Franc video šansu za popravni svog pulena Oskara pa mu je dodelio još pojačanja, a vispreni taktičar Poćorek je došao na genijalnu ideju da svaka jedinica ima vodiča – Slovaka.

I zaista, Poćoreka je poneo početni uspeh nakon ponovnog napada na Srbiju u septembru. Srpske jedinice su se lagano povlačile pred njim, za njima su išle izbeglice, narod se bojao da će ponovo biti žrtva austrougarske odmazde.

“Ovde i deca umeju da bacaju bombe…”, zapisao je jedan austrougarski redov pokušavajući tako da opravda zločine koje su činili njegovi saborci.

Nova kaznena ekspedicija bila je u punom zamahu.

Već na samom početku dejstava, Poćorek iz Banje Koviljače piše svom kajzeru: “Srpske jedinice se povlače u neredu prema Kragujevcu i nema izgleda za borbu.” Ipak, to pisamce nije sadržalo do kraja istinu. Poćorek nije imao snage da potpuno potisne srpske snage i da napreduju onako brzo kako je nameravao. Ali kajzer je ionako navikao da ga lažu, skoro svi, od dvorana do novinara, pa što ne bi i jedan general?

Da bi sve ipak išlo naruku Poćoreku, i da bi se sprečila katastrofa na Drini, iz Vrhovne komande mu šalju sveže trupe.

Nadmoćna austrougarska armija kreće u napad velikih razmera na frontu širokom oko 160 kilometara. Šesta armija prelazi Drinu, i žestoko napada srpsku Treću armiju, padaju Gučevo, Boranja i Jagodnja. Desno krilo ove austrougarske formacije zatim dolazi na Sokolsku planinu.

Međutim, tu je njihovom napredovanju kraj.

General Petar Bojović ih žestoko napada svojom Prvom armijom i potiskuje na položaj znan kao Mačkov kamen.

Tamo će se desiti jedna od najbrutalnijih i najkrvavijih bitaka u dotadašnjem toku rata.

Serial Dejana Stojiljkovića o najvećim srpskim bitkama pročitajte ovde.