Kultura zaborava protiv kulture sećanja

SEĆANJE

Verovatno najvažniji aspekt prvog kvartala XXI veka je digitalizacija svih aspekata ljudskih života. Od zdravstvenog do obrazovnog sistema, od TV serija do filmova. Prvi DVD kao uskoro dominantan format pojavio se 1996. s filmom „Twister“ Žana de Bonda. Dvadesetogodišnja dominacija VHS kasete se lagano gasila u zapadnom svetu, dok je procvat ekstenzije MP3 nepune tri godine kasnije kroz aplikaciju Napster započeo ozbiljnu tranziciju i u muzičkom svetu.

Pipačka kultura je u prve dve decenije XXI veka skoro i nestala. Posedovanje empirijskih artefakata kao što je fotografija, blu rej ili DVD film, CD ili vinil postalo je deo snobovskih serklova. Striming servisi muzike (Spotify, Deezer, Soundcloud…) i filmova poništavaju ritual odlaska u bioskop, televizori su sve veći i dostupniji a u novonastalim uslovima takozvane nove realnosti sudbina filma možda nije upitna ali bioskopa jeste.

Digitalizacija je postala politička i socijalna paradigma programa prvih vlada Republike Srbije (makar kada je predsednica vlade bila Ana Brnabić) i s tim u vezi naši životi su počeli dramatično da se menjaju, i to ne uvek nabolje. U svetu striming servisa filmova i TV serija, reditelji veterani ali i mlađi dobijaju nešto što nikada ili su neverovatno retko imali u istoriji esnafa – potpunu kreativnu slobodu.

U tom smislu, film kao jedina umetnost stvorena u demokratskom svetu i jedina umetnost koja je toliko zavisna od tehnoloških inovacija sa projektom Jugoslovenske kinoteke i kompanije A1 (ranije VIP) dobija novi, potvrđeni i unapređeni izgled, bar kada su srpski klasici u pitanju. Posle više decenija državnog monopola nad produkcijom filmova i pionirskih privatnih inicijativa, ova tele-kompanija se pojavljuje kao neka vrsta mecene za očuvanje baštine. Ovaj eksperiment nam dokazuje sintagmu „čitavog života ste gledali film na pogrešan način“.

Svestranost tematskog okvira A1 Kinoteke govori i o raznolikosti i žanrovskoj neuhvatljivosti kreativnog perioda kada je država finansirala čitavu filmsku industrijsku granu i pored očiglednih subverzivnosti omiljenih disidenata poput Makavejeva ili Pavlovića, pa čak i Živka Nikolića koji je ovde predstavljen svojim paradigmatičnim delom „Lepota poroka“ (1986) čija aktuelnost nacionalnih zabluda i stranputica nikada neće izbledeti.

Izbor da baš ovih prvih, nekoliko desetina filmova vidimo onako kako su ih gledali filmski radenici dok su ih snimali zanimljiv je eksperiment, najviše za mladu publiku koja bi trebalo da ozbiljno shvati sopstveno kinematografsko nasleđe.

Stariji će dobiti potvrdu očiglednog kvaliteta i svog ukusa, a bivši studenti FDU će se čuditi kako se unutrašnjost i spoljašnjost zgrada njihove škole nije apsolutno ništa promenila od snimanja „Nacionalne klase“ 1979. do danas. Aspekt nostalgije je u tom slučaju dobio novu glazuru.

Na kraju, „Majstori, majstori“ (1980) Gorana Markovića je još jedan od filmova u nizu koji je dobio poseban tretman posle „Posebnog tretmana“ (1980) Gorana Paskaljevića. Markovićev manir da kroz klaustrofobičnu instituciju pokaže stvarno stanje stvari u društvu je danas više nego aktuelan i očigledan. Došao je u pravom trenutku da danas kad nam sopstveni životi postaju mutniji, nerazumljiviji i izbledeli, ovaj film vidimo bistrije i čistije nego ikad. I onda, propadnemo od istine.